Pasja kola

I – šta? U nameri da se uvuče u Visoko Dupe, novindžijski organizam koji se odaziva na ime Đorđe Martić (namerno nepoznat organima gonjenja) potegao pa napisao tekst „Psi su pušteni sa lanca“, a tekst je gromoglasno najavljen na naslovnoj stranici dizajniranoj u stilu seljačkog horora, ko biva… besan pas, pušten s lanca, reži ispred gomile novina koje pljuju na „sve što je srpsko“, a koje je organizam – Martićev, ne pasji – taksativno nabrojao.

„Ilustrovana Politika“ ima izvesnih sličnosti sa lešom. Kao što brada i nokti nastavljaju da rastu još neko vreme posle smrti, tako je i „Ilustrovana“ nastavila da izlazi mnogo godina posle smrti svog poslednjeg čitaoca, koja se dogodila pre otprilike dvadesetak godina. Drugim rečima: „Ilustrovana“ ne izlazi da bi bila čitana, nego da bi njene novinždije imali gde da primaju platu, medijski je, dakle, apsolutno irelevantna. Svejedno, ibret, galama i furtutma koji su se podigli zbog ilustrovanog organizmovog teksta bili su sasvim na mestu. Srbija je ovo, irelevantne stvari, ljudi i pojave očas posla ovde postanu smrtno ozbiljne, potom i smrtonosne.

Organizam Martić i ilustrovanopolitički menadžment verovatno su očekivali početak jednog velikog prijateljstva i neograničen pristup u Visoko Dupe, ali dogodio se dijalektički obrt – Visoko Dupe je (za mnoge neočekivano) s indignacijom odbacilo organizam i ne samo da ga je odbacilo, nego ga je na pasja kola ispsovalo, a Martić i menadžment su, pretpostavljam, pokunjeno, bez amrela i kabanica, stali pod pljusak jesenje mokraće kojim ih je Rogonja stao obilno zapišavati iz podnebesja nad Avalom.

Potom je – da li je moglo drugačije – usledila serija odbacivanja ilustrovanog organizma i menadžmenta od strane organizama nižeg ranga, a moje se pažnje udostojilo odbacivanje Politikinog V.D. glodura, Rakića, koji je – s indignacijom – porekao bilo kakvu vezu D.O.O. Politike (Rotopalanka) i Ilustrovane Politike (Martić), što je sigurno tačno, ali čisto (i vrlo osnovano) sumnjam da bi se V.D. oglasio da je Visoko Dupe prihvatilo Martićevu donaciju organizma.

Sada sledi filozofsko pitanje. Već dugo se, naime, filozofski pitam: kako se – i kada – u Srbiji dogodilo da organizmi, koji povazdan premiru od straha da bi zbog zameranja nekom od Visokih Dupeta mogli ostati bez posla, postanu najveći uterivači straha i trepeta? Do dana današnjeg nisam pronašao odgovor. Pokušaću sutra.