Koliko dugo čovek može da zadrži dah? Svetski rekord je gotovo neverovatan

Međutim, kada je reč o ronjenju na dah, oni istovremeno moraju da ulože veliki fizički napor, spuštaju se i više od 100 metara ispod površine mora, a zatim se uz pomoć konopca vraćaju na površinu. Zbog takvog opterećenja, vreme tokom kojeg mogu da zadrže dah znatno je kraće nego u mirnim uslovima.

Sasvim druga disciplina je takozvano statičko zadržavanje daha, u kojoj osoba miruje u vodi i pokušava da što duže izdrži bez disanja.

Aktuelni svetski rekord drži hrvatski ronilac na dah Vitomir Maričić. On je 2025. godine, nakon što je prethodno udisao čist kiseonik, ležao nepomično na dnu hotelskog bazena čak 29 minuta.

Ovim neverovatnim podvigom oborio je prethodni svetski rekord za čak četiri minuta, piše Science Focus.

Iako ovaj rezultat zvuči gotovo nestvarno, stručnjaci upozoravaju da ovakve pokušaje nikako ne treba izvoditi bez stručnog nadzora. Dugotrajno zadržavanje daha može biti izuzetno opasno i nosi rizik od gubitka svesti, pa čak i utapanja.

Za većinu ljudi bez posebnog treninga normalno je da dah mogu da zadrže između 30 i 90 sekundi, dok su rekordi poput Maričićevog rezultat dugogodišnjeg treninga, posebnih tehnika disanja i strogo kontrolisanih uslova.

Šta se dešava sa telom kada zadržavamo dah?

Većina ljudi može da zadrži dah između 30 i 90 sekundi. Profesionalni ronioci na dah uspevaju da izdrže i više od pet minuta, dok je svetski rekord u statičkom zadržavanju daha, uz prethodno udisanje čistog kiseonika, čak 29 minuta. Međutim, bez obzira na to koliko dugo neko može da ne diše, u organizmu se od prvog trenutka odvija čitav niz fizioloških promena.

Lekari objašnjavaju da telo veoma precizno kontroliše disanje. Iako možemo voljno da zadržimo dah, centri za disanje u mozgu neprestano prate količinu kiseonika i ugljen-dioksida u krvi i u jednom trenutku jednostavno „preuzimaju kontrolu“.

Prvih 30 sekundi: Naizgled se ne dešava ništa

Odmah nakon što udahnemo i zadržimo dah, pluća su puna vazduha, a krv i dalje dobija dovoljno kiseonika. U ovoj fazi većina ljudi ne oseća nelagodnost.

Međutim, iako je kiseonika još dovoljno, ćelije nastavljaju da ga troše, dok se ugljen-dioksid – otpadni proizvod metabolizma – polako nakuplja u krvi. Upravo će on biti glavni razlog zbog kojeg ćemo uskoro poželeti da udahnemo.

Posle minut: Ugljen-dioksid postaje glavni problem

Suprotno uvreženom mišljenju, prvi snažan nagon za disanjem ne izaziva manjak kiseonika, već povećanje nivoa ugljen-dioksida.

Specijalni receptori u mozgu i velikim krvnim sudovima registruju porast CO₂ i šalju signal respiratornom centru da je vreme za novi udah. Zbog toga počinjemo da osećamo pritisak u grudima, nelagodnost i potrebu da udahnemo.

Zbog čega dolazi do grčenja dijafragme?

Ako nastavimo da zadržavamo dah, javlja se ono što ronioci nazivaju kontrakcijama.

To su nevoljni grčevi dijafragme – glavnog mišića za disanje – kojima telo pokušava da nas natera da ponovo počnemo da dišemo. Kontrakcije mogu biti veoma neprijatne, ali predstavljaju normalan zaštitni mehanizam organizma.

Kako reaguje srce?

Kada lice dođe u kontakt sa hladnom vodom ili tokom dužeg zadržavanja daha, aktivira se takozvani ronilački refleks (diving reflex).

Srce počinje da kuca sporije, krvni sudovi u rukama i nogama se sužavaju, a organizam preusmerava krv bogatu kiseonikom ka najvažnijim organima – mozgu i srcu. Na taj način telo pokušava da što duže sačuva ograničene zalihe kiseonika. Kod iskusnih ronilaca ove promene su još izraženije.

Šta se događa ako predugo ne dišemo?

Kako vreme prolazi, nivo kiseonika u krvi postepeno opada, dok koncentracija ugljen-dioksida nastavlja da raste.

Ako osoba nastavi da zadržava dah do krajnjih granica, može doći do gubitka svesti, odnosno takozvanog blackouta. To je zaštitni mehanizam kojim mozak pokušava da „isključi“ telo kako bi se disanje ponovo uspostavilo.

U vodi je ovo posebno opasno jer osoba može da izgubi svest pre nego što uspe da izroni, zbog čega stručnjaci upozoravaju da se vežbanje dugog zadržavanja daha nikada ne radi bez obučenog partnera ili nadzora.

Zašto ne treba pokušavati da oborite rekord kod kuće?

Iako deluje bezazleno, ekstremno zadržavanje daha može biti veoma rizično. Posebno je opasno prethodno hiperventiliranje, jer ono privremeno smanjuje nivo ugljen-dioksida i odlaže osećaj potrebe za disanjem. Tada osoba može izgubiti svest zbog nedostatka kiseonika, a da prethodno uopšte ne oseti jak nagon da udahne. Upravo zbog toga svi ozbiljni treninzi ronjenja na dah odvijaju se pod strogim nadzorom instruktora.

Ko je Vitomir Maričić

Kada je hrvatski ronilac na dah Vitomir Maričić ušao u bazen i započeo pokušaj obaranja Ginisovog rekorda, nije se takmičio samo sa satom. Borio se sa sopstvenim telom, umom i granicama ljudske izdržljivosti. Posle neverovatnih 29 minuta i tri sekunde bez daha, ispisao je istoriju i postavio novi svetski rekord u statičkom zadržavanju daha uz prethodno udisanje čistog kiseonika.

Međutim, iza tog podviga ne stoji samo jedan spektakularan zaron. Iza njega su godine treninga, brojni padovi, povrede, neuspešni pokušaji, ali i fascinantan životni put koji više liči na scenario avanturističkog filma nego na biografiju sportiste.

Maričić danas važi za jednog od najboljih svetskih ronilaca na dah, ali njegova ljubav prema moru počela je mnogo ranije. Rođen je u Rijeci, a još kao petogodišnjak provodio je sate pod vodom. Kaže da mu je ronjenje bilo prirodnije od plivanja, a već u osnovnoj školi bez peraja je uspevao da zaroni na dubine od oko 30 metara. Tada nije ni slutio da će jednog dana postavljati svetske rekorde.

Pre nego što je pronašao svoj poziv u ronjenju na dah, okušao se u gotovo svim sportovima koje je mogao da pronađe – od gimnastike, atletike i dizanja tegova do košarke, rukometa, odbojke i vaterpola. Sport je bio njegov način života, uprkos tome što su mu lekari nakon ozbiljne povrede kičme u detinjstvu savetovali da zauvek odustane od fizičkih aktivnosti.

On ih nije poslušao.

Umesto toga, odlučio je da sam pronađe put do oporavka. Eksperimentisao je, učio kako funkcioniše telo i postepeno se vratio treninzima. Danas kaže da ga je upravo sport spasao i da veruje kako nikada ne treba mladom čoveku reći da nešto nije moguće.

Njegov život nije bio ograničen samo na sportske hale i bazene. Radio je kao spasilac na plaži namenjenoj osobama sa invaliditetom, bio je član Gorske službe spasavanja, a jedno vreme živeo je na Novom Zelandu, gde je nastupao u cirkusu.

Da, u cirkusu.

Njegova gimnastička prošlost omogućila mu je da trenira akrobacije i balans sa vrhunskim umetnicima, ali je novu avanturu prekinula još jedna ozbiljna povreda – pukla mu je tetiva bicepsa. Ipak, ni to ga nije zaustavilo.

Po povratku iz Oklanda u Hrvatsku konačno je odlučio da se ozbiljno posveti ronjenju na dah. Prvi nastup na takmičenju nije prošao slavno – izgubio je svest nakon zarona. Međutim, umesto da odustane, nastavio je da uči. Bez trenera i velikog iskustva godinama je greške pretvarao u lekcije, da bi kasnije postao višestruki svetski rekorder i šampion.

Njegov poslednji rekord, međutim, razlikuje se od svih prethodnih.

Za razliku od dubinskog ronjenja, gde je potrebno zaroniti i vratiti se na površinu, ovde nije bilo pokreta. Ležao je potpuno mirno na dnu bazena i nije udahnuo gotovo pola sata.

Maričić objašnjava da je za ovaj podvig trenirao devet meseci, ali naglašava da se zapravo pripremao više od deset godina, piše Index.

„Najvažnija je mentalna kontrola. Morate da umirite telo, smanjite potrošnju kiseonika i ostanete potpuno opušteni. Na kraju se sve svodi na to koliko dobro kontrolišete sopstveni um“, rekao je u intervjuu za Index.

Iako je pre zarona udahnuo čist kiseonik, to nije značilo da je podvig bio lakši. Naprotiv.

Kako objašnjava, najveća opasnost nije nedostatak kiseonika, već ogromna količina ugljen-dioksida koja se tokom toliko dugog zadržavanja daha nakuplja u organizmu.

„Kod manjka kiseonika možete izgubiti svest i brzo se oporaviti. Ali prevelika količina ugljen-dioksida može izazvati mnogo ozbiljnije komplikacije. To je bio moj najveći izazov“, kaže Maričić.

Najteži deo pokušaja dogodio se oko 13. minuta.

Nekoliko puta je, priznaje, poželeo da odustane.

„Tada razgovarate sami sa sobom. Kažete sebi: još pet sekundi. Pa još pet. Pa još deset. Tako prolazite kroz najteži period. Posle 25 minuta psihički mi je bilo lakše, ali fizički izuzetno teško.“

Njegov rekord imao je i humanitarni cilj. Podvig je posvetio organizaciji Sea Shepherd, poznatoj po borbi protiv ilegalnog ribolova i zaštiti okeana.

Danas Maričić retko boravi na jednom mestu. U trenutku intervjua nalazio se u Meksiku, gde vodi ekskluzivne ekspedicije za ronjenje sa orkama u Kalifornijskom zalivu. Iako mnogi veruju da su orke opasne, on tvrdi da su izuzetno inteligentne životinje koje ne pokazuju interesovanje za napade na ljude.

Ironično, tokom jednog od tih putovanja nije ga povredila nijedna životinja, već je pao na brodu i polomio tri rebra.

„Veća je šansa da se povredite zbog sopstvene nespretnosti nego zbog orki“, kaže kroz osmeh.

Pored sportskih uspeha, Maričić je ostavio trag i u pop kulturi. Pojavio se u spotu Severine za pesmu „Dobrodošao u klub“, a priznaje da ga je pevačica potpuno razuverila u predrasude koje je imao.

„Oduševila me je jednostavnošću. Iskreno, lepša je uživo nego na televiziji“, rekao je.

Iako iza sebe ima brojne medalje i rekorde, tvrdi da ga najveći izazovi tek čekaju. Želi da obori još nekoliko svetskih rekorda, putuje gotovo cele godine, sanja odlazak u Mongoliju, a priznaje da bi voleo i da napravi malu pauzu od ronjenja kako bi se posvetio surfovanju, penjanju, skajdajvingu i drugim ekstremnim sportovima.

Jer za čoveka koji je bez daha izdržao 29 minuta, očigledno granice postoje samo da bi bile pomerene.