Penal

Daj da vidim, ko velim, kako prolaze golmani u takozvanom razvijenom svetu, da li je tamo golmanima nešto bolje ide, ali slutim, dame i gospodo – ko oće da veruje, nek veruje – slutim kakav sam zloslutan, da ni tamo, na zapadu, nije ništa bolje, Ako nije i gore. Ista priča i na zapadu. Sve i svja na golmana, ko da u fudbalu nema još deset igrača. Sve isto u „Golmanovom strahu od penala“. U mom bivšem slučaju: Stoji lepo čovek na sedam metara – govorim o rukometu – i ti vidiš da šanse nema, ode lopta ili u desnu ili u levu rašlju ili u desni ili levi donji ugao, gde god da gađa, ništa od odbrane, nema vremena, ako mi verujete, jedino da hadžija promaši gol. Ako potrevi, eto ti boda za gostujuću ekipu.

„Sve će to biti u redu“, govorio je Mišo Čopo, trener RK Sevojno. Lepo je imati podršku rukovodstva, ama gorak ukus u ustima ostaje, ne vredi tu racionalizovati, ne vredu urlikati „što ga Guzijan ne pokri“, nema to ni manevarskog prostora. Vadiš loptu iz klete mreže i slušaš dreku sa takozvanih tribina. A bogme, vo vremja ono, nakupilo bi se tu i dve hiljade entuzijasta voljnih da gledaju rukomet. Sad, ako nije neka „antiprotivna“ manifestacija, ne možeš, bato, okupiti ni dvesta. Takvo vreme došlo.

Onaj Handkeov golman napusti stadion i ode negde. A kud da ode naš bajagi golman. Mislim na prezidenta, koji je jamačno čitao Handkea. Ali pouku, izgleda, nije izvukao. Dobija golove i s leva k s desna, ali na klupu za rezervne igrače ne gleda. Boli ga Crven Ban što cenjeni publikum viče – „ua, ženski polni organu“. Namestilo se tako da su golovi koji upadaju u našu mrežu predstavljeni kao naši pogoci, silne se pare ulažu u lažiranje utakmice, potkupljuju se potkupljene sudije, koje sutradan okreću ćurak naopako, a vas, cenjeni publikume ako ovo podseća na nešto, možete se žaliti Rukometnom savezu Jugoslavije.