Ravna gora II

Ništa dobro, odmah da vam kažem. Ono što me još više zabrinjava jeste činjenica da se na stadionima može čuti isključivo ono što godi uhu lokalnih političkih elita. Da nije tako, drugu bi pesmu fudbaleri i navijači pevali. Ono jeste, regionalne političke elite pevaju sasvim drugačije od fudbalera i navijača, ali to je samo zato što se boje šamarčine iz Brisela ili već neke evropske ili evroazijske prestonice. Da nije tako, ne bi u Zagrebu onom nogometašu zbog izvikivanja ustaške parole odrapili kaznu kao za pogrešno parkiranje. Posle Tita nažalost nije bio Tito, prononsirani srbomrzac! E, a da se za srbomrščevog vakta neki fudbaldžija odvažio da vikne „za dom spremni“ ili „za kralja i otadžbinu“, crnu bi mu majka vunu vrlo brzo isprela. Kao što je nekima koji su se uskurčili i isplela.

Sve je ovo bio uvod za raspravu o jedinoj (i verovatno poslednjoj) epizodi serije „Ravna gora“ koju sam pogledao. Prva li beše po redu, druga li, nemojte me držati za reč, ne sećam se. Vazda neočešljani Radoš Bajić je, kako to već kod njega ide, scenarista, reditelj, scenograf, kostimograf, svetlo-majstor i rekviziter. A kakvi su moji utisci? Hm, što reko Teofil. Levica se, vidim, uplašila pogubnog uticaja četničke ideologije na omladinu i široke narodne mase, ali ja, ruku na srce, ne vidim šta bi već postojećem žalosnom stanju nacionalnog duha serija „Ravna gora“ mogla dodati? Priču koju sam čuo (i video) u rečenoj epizodi već sam stotinama puta čuo (i video) u novinama, TV dramama i po TV proseravaonicama. Vrlo stara priča, cenjeni publikume. Čist nacionalni kič! Za razliku od levice, ja sam oduvek mnogo više zazirao od kiča nego od ideologija, mada te dve stvari obično idu ruku pod ruku. Rat, međutim, nipošto nije kič, pa bi – ako je već tema – po mom skromnom sudu zahtevao ozbiljniji pristup. Da li ovde mislim na ozbiljniji rad u arhivama? Jok, more. Mislim na onu zajebantsku seriju o nemačkoj okupaciji Francuske. To bi našim filmadžijama trebalo da bude uzor. Ne vidim nijedan razlog da se zbivanja iz hiljadu devetsto četrdeset prve ne prikažu i apsurdno-humornoj optici. Koja je – bar po meni – mnogo bliža realnosti. Zato što mnoga zla ovoga sveta proizilaze iz činjenice da se teški lakrdijaši uspešno predstavljaju kao vrlo ozbiljni ljudi.