Samoubistvo Srbijom

Preksinoć sam (po drugi put) na TV N1 pogledao (odličan) film Slaviše Lekića, „Đinđić, hipoteka“, premijerno prikazan 2013, na desetogodišnjicu streljanja. Slaviša je, uz film, štampao i prigodnu knjižicu za koju je moja malenkost napisala predgovor. Ne sećam se više šta sam tačno u predgovoru napisao, ali sam – kročivši na mesto premijerne projekcije, galeriju na Andrićevom vencu – zažalio što u predgovoru nisam kratko i jasno napisao samo sledeće: „Jebem li vam svima mater smrdljivu, kad je već Đinđić sprečen, a i da može, najverovatnije ne bi.“

Možda se pitate šta je bio uzrok mog amoka? Evo šta! Na desetogodišnjicu, dakle, Đinđićevog streljanja, na premijernom prikazivanju zasigurno najtemeljnijeg uratka o okolnostima, pripremama, tehničkim, tonskim i generalnim probama Đinđićevog ubistva, u galeriji na Andrićevom vencu okupilo se pet-šest (i brojkama 5-6) novindžika, plus Slaviša, plus njegova prijateljica, plus devojčurak koji je posluživao vitasok i rakiju.

Od persona dramatis koju su u Slavišinom filmu celomudreno i zakasnelopametno blagopalamudile o Đinđiću i pansrpskom udruženom zločinačkom poduhvatu, pojavio se samo RTS Bujke, kape dole. Ako sam nekog bitnog propustio da primetim, pa se zato ucveljio, neka se javi redakciji, uslediće errata corrige.

Bejah, što no klinci kažu, „prokuvao“, video sam da ni Slaviši nije lako, ali dobro je bilo što je bilo tako odvratno, jer sam u prokuvalosti dokonao da ne postoji nikakva „prva“ i „druga“, nikakva radikalska i demokratska, Srbija, da postoji samo Srbija alave, sebične, tupoumne biomase, koja se – slično onim carigradskim „zelenim“ i „plavim“ – prividno i površno deli na frakcije da bi postigla večnu sabornost u otupelosti i pokvarenjaštvu, čast retkim (i sve ređim) izuzecima.

Odmah nakon premijere bez publike, odjurio sam ka furija u vikendicu u Srem i za 45 dana napisao kratki roman „Gnusoba“ u kome sam potanko istražio „političku pozadinu“ Đinđićevog streljanja, koga interesuje, neka pročita, za one koji nemaju (ili im je mnogo) 500-600 RSD, evo sažetka.

Đinđić je – pokušavajući da od jednog karavilajeta napravi stvarnu državu – u stvari izvršio samoubistvo Srbijom, ali – viđite vraga – to je bilo naručeno samoubistvo. Naručilac je – viđite sledećeg vraga – izmakao ruci srpske Pravde (aha, haha, ha) ali je – tek sad viđite vraga – strogo kažnjen jer je njegov život praktično doživotna robija. U kojoj i mi (zasluženo) čamimo. Živela Srbija!