Šta nam ko može

Ma kakav, more, „Obraz“, da vidim tog hadžiju koji će samouvereno zapaliti cigaretu na nedozvoljenom mestu ili gledati u lice neke lepotice duže od 45 sekundi? Možda je i bolje zapaliti cigaretu, jer se ovo drugo smatra seksualnim uznemiravanjem, a zna se da su protestanti na to posebno kivni. Da vam pravo kažem, za mene je kanadska demokratija prestroga i kao takva neprihvatljiva, ali budući da ne živim tamo, onih nedelju, dve koje provedem u Kanadi poštujem zakone, pa kad se vratim u Srbijicu, pravac pred neko obdanište gde pušim cigaretu za cigaretom i gledam devojke i po čitava dva minuta. I niko mi ništa ne može. Odnosno, mogao bi, ali ga boli, da izvinete, dupe. Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine.

Malo se, međutim, zakasnilo sa demokratskim pravom da se nedemokratske organizacije i stranke zabranjuju. Da je, počem, bilo političke volje, a da nije bilo Udbe, pa da su posle petog oktobra neke partije pozabranjivane, sada ne bismo dolazili u situaciju da se ponosimo zabranom „Obraza“, koji je ipak marginalna grupa. Evo, recimo, da su zabranjeni „Obrazovi“ ideolozi i sponzori, „Obraza“ ne bi ni bilo. Pa vi sad lupajte glavu na koga mislim.

Ali kada, kao čovek i ekstremista, malo bolje razmislim, u Srbiji bi u stvari trebalo pozabranjivati sve stranke. Ako ni zbog čega drugog, a ono radi zaštite dobrog ukusa. A onog drugog, tek toga ima tušta i tma. I u tome grmu leži zec nezabranjivanja i – uopšte – neposezanja za takozvanim pravnim mehanizmima. Jer, postavimo to ovako, ti pokušaš da zabraniš mene, ja u samoodbrani istresem sav tvoj prljav veš koji se našao u mojoj mašini za pranje veša, pa na kraju ispadne da tebe sto puta više treba zabraniti nego mene, koji sam demokrata, zaštitnik nacionalnih interesa. „Obraz“ je, cenjeni publikume, kako se ono kaže kolateralna šteta. Ali i to je neka korist.