Teorije katastrofe I

Šta, dakle, biva kada kamičak padne na glatku vodenu površinu? Začuje se „buć“, voda se „udubi“, pa „poskoči“ i onda počnu da se šire oni koncentrični krugovi talasića. Kako talasići odmiču od epicentra, razmak među njima je sve veći, a njihova kinetička energija sve slabija i ubrzo površina bare opet bude mirna, ali majstori katastrofe se (figurativno) kunu, a ja im (doslovno) verujem, da će – bacite li kliker usred uzburkanog Atlantskog okeana – i njegovi talasići „zapljusnuti“ obale Evrope i Amerike i proizvesti određene posledice. I tu, u toj nevidljivosti, u toj naoko apsolutnoj beznačajnosti i neuhvatljivosti – tvrde Mandelbrot & co – nastaju i nestaju i ponovo nastaju i prirodne i ljudske katastrofe.

Katastrofe se ne odvijaju samo u fizičkom svetu, nego i u takozvanoj psihosferi. Istim redosledom. Uzmimo primer najveće katastrofe izazvane ljudskim delovanjem – bombardovanja Hirošime i Nagasakija. Bombe detonirane, ljudi sprženi, gradovi sravnjeni sa zemljom. I šta? Rat završen. Najpre svetska euforija. To je ono „buć“. Potom nastaje napetost među atomskim silama – to je ono „udubljivanje“ vode, pa eto ti Kubanske krize, koja mu dođe kao „poskakivanje“ i koncentrični krugovi „talasića“ straha od atomskog uništenja zapljusnuše sve delove sveta.

Stigoše i do Bajine Bašte. Toga se već odlično sećam. Imao sam deset godina. Nije Bajina Bašta bila baš glavni target atomskih supersila, ali narod se onoliko uplašio, samo se o atomskim bombama priča, a neki potmuli strah prešao i na mene. Jeste ovo priča o katastrofama, ali mora da bude i malo komendije. Video ja u novinama sliku one atomske pečurke, pa svaki čas pogledam kroz prozor, ne bih li se – pukne li – hitro bacio pod astal. A oblaci ko oblaci, često zaliče na pečurku! Šta da vam pričam. Cirkus! Nisam vam, međutim, sagu o mom dečijem strahu ispričao bez neke zato što sada sa Mandelbrota & Co prelazimo na drugu – još manje „racionalističku“, ali po meni dubokoumniju – felu teoretičara katastrofe koji bi me brzo uverili (kasnije i jesu) da moj dečiji strah uopšte nije bio nerealan iliti „izmišljen“, da sam ja bio stvarna kolateralna žrtva bombardovanja Hirošime i da su strahonosni pečurkoliki oblaci nad nebom iznad Bajine Bašte – zbog promene globalne percepcije – u stvari bili „talasići“ „kamička“ bačenog na Hirošimu. Ali, prekardaših. Nastavak u sledećem broju. Ako broj uopšte izađe. Biće u nastavcima koji slede poneka i o ovome „ako uopšte izađe“. I o tome koliko je ovo „ako uopšte“, mada ne sasvim bezazleno, bezazlenije od – „ne sme da“ i „nikada neće“.