VREME LAŽI (po Paviću) Maestro: Oh, koga ja to vidim! Ne mogu da verujem, da li ste to zaista vi? Margarita: Nisam. Maestro: Nemojte se šaliti sa starcem, odmah sam vas prepoznao – jesam, jesam – vi ste… Znam da jeste! Margarita: Jesam. Maestro: Eto, rekoh vam… Prepoznao bih vas među milionima svojih čitalaca, vi […]
VREME LAŽI
(po Paviću)
Maestro: Oh, koga ja to vidim! Ne mogu da verujem, da li ste to zaista vi?
Margarita: Nisam.
Maestro: Nemojte se šaliti sa starcem, odmah sam vas prepoznao – jesam, jesam – vi ste… Znam da jeste!
Margarita: Jesam.
Maestro: Eto, rekoh vam… Prepoznao bih vas među milionima svojih čitalaca, vi ste…
Margarita: Margarita, milo mi je…
Maestro: I meni… Oh, pa ja vas, Margarita, ja vas čitavu večnost nisam video.
Margarita: Od rođenja.
Maestro: Bože, zar je toliko prošlo? A kao da je juče bilo. Kako vreme brzo leti… Izvinite, čijeg rođenja?
Margarita: Zar je to važno… Zar je to važno sada kada je kćer moje najdraže sestre Agneze, Vilimona, kada je Vilimona klonula duhom, onako, iz čista mira. Zamislite, iz čista mira! Desilo se to u Bolonji prošlog utorka, dok je sa mužem – Horhe se zvao – dok je s njim večerala baštenske puževe… Oh, ili je bilo obratno… Mea culpa, mea culpa!
Maestro: Nemojte se uzrujavati, draga Margarito, nemojte se uzrujavati ovako vas molim! Niko ne zna šta nosi dan a šta noć… Don Kostobelo iz Saragose je, poput vetra u bespućima pampe, ustvrdio da je život faux pas i ništa više. Pouzdano znam da je, pritom, bio neobuzdano pri sebi…
Margarita: Floskula, dragi Maestro, apatiozna floskula! I to floskula sa nesagledivim posledicama, stojim vam dobra!
Maestro: Bojim se da ste u pravu… Ali, to nikako nije umirujuća opservacija – to nas upućuje na posvemašnju dozu opreznosti kada se radi o tako delikatnoj ravnoteži… Uostalom, zar nas iskustvo ne uči da posle kiše dolazi sunce, ono između – to je taj balans.
Margarita: Ej, čiča, hoćemo li mi još dugo ovako da palamudimo? Jeste da smo u Hali Jedan, jest da je Sajam, al’ ožvalavih, bre, od ove laprdaljke.
Maestro: U pravu ste, drago dete, potpuno ste u pravu. I meni se osušiše usta. Baš sam hteo da vam predložim da počnemo ispočetka…
Margarita: Važi, ali da me se ne smara sa sudbinom vaskolikog roda našeg, stoletnim istorijskim vetrometinama i ostalim vaćaroškim nebulozama…
VREME ISTINE
(po Basari)
Majstor: Oh, koga ja to vidim! Ne mogu da verujem, da li ste to zaista vi?
Margarita: Jok, moja baba… Pa je l’ vama neki rod onaj Alchajmer – jesmo li se lepo dogovorili da nema više palamuđevine.
Majstor: Jesmo…
Margarita: E, onda ćemo ovako…
Majstor: Kako?
Margarita: Ja kažem: O, majstore, odkud vi na ovoj plaži?
Majstor: Kakvoj plaži, pobogu?
Margarita: Odkud vi na obali ovog mora?
Majstor: Kojeg mora?
Margarita: Knjiga, knjiga, gospodine! Dajte si malo mašte…
Majstor: A to… Šta ću ja u ovom moru knjiga, pitate. Pa, kako da kažem, pola tog mora sam ja napisao… Ima tu mog minulog rada, mojih vremena, ima tu mojih zapisa koliko vam duše ište! O svemu i svačemu… Meni ruka samo veze, sama… Noću, danju, leti, zimi… Evo, doneo sam još nekoliko snohvatica što sam ih noćas snohvatio, oko pola tri, u sudbinskom nadahnuću piščevom, u stvaralačkom grču bez presedana i bez muke…
Margarita: Sad ja… Dobro to, ama šta još ima novo, onako, u struci? Melioracija, setva, duboko oranje..? Je l’ palo kalemljenje ove jeseni, a?
Majstor: Melioracija, setva, duboko oranje..? Kalemljenje, šta je to?
Margarita: Ne znate šta je to kalemljenje?
Majstor: Nemam pojma…
Margarita: E, stvarno ste majstor, Majstore!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
