Pinterov “Povratak” kao povratak fašizma (2) 1Foto: Privatna arhiva

U korenu sveta koji nema ni truna saosećajnosti i potrebe za spoznajom ičega izvan poretka robe i njenog magijskog kruženja, jeste volja za vladanjem stvarima, ljudima, odnosima. Ona se pokazuje ili kao licemerna uglađenost, ili kao okrutnost, ili kao sentimentalnost. Pređimo odmah na stvar! Pinterov “Povratak”, drama je o povratku fašizma.

Što to odmah ne možemo da uočimo, u tome je što o fašizmu razmišljamo isključivo kao o posledicama fašizma iz prošlog veka, a trebalo bi da, kad o fašizmu govorimo, više mislimo na njegove početke, na one prve njegove pojavne oblike koji nisu odmah ukazivali na monstruoznost koju fašizam u sebi neminovno, nemilosrdno nosi. To je jasno iskazao Rob Rimen: “Današnji fašizam ne treba da se poredi s posledicama fašizma dvadesetog veka, nego s njegovim početkom.”

Stoga, kad govorimo o porodici u koju nas uvodi Pinter u “Povratku”, mi u njoj ne možemo da prepoznamo posledice fašizma, nego njegove prvobitne oblike. A u šta se on kasnije, razularen, može pretvoriti, kad zadobije legitimitet i moć da vlada masama, to ne mora biti puko ponavljanje onih završnih njegovih oblika koji su bili na sceni u prošlom veku – to ne moraju biti konclogori. Možda su to hipermarketi, bordovi, megakorporacije…

Kako je Palmiro Toljati, još 1935. godine, u analizama fašizma to predvideo, fašizam se u različitim zemljama, u različitim društvenim, ekonomskim i kulturnim okolnostima, pojavljuje u različitim oblicima, prihvatajući te postojeće lokalne, regionalne oblike i razvijajući ih do krajnjih granica njihovog vlastitog nasilništva. To je, dakle, strukturno nasilje, kojem je jedan od oblika nasilje licemerja.

Fašizam se, naime, ne zasniva ni na jednoj univerzalnoj vrednosti, stoga on partikularne pojave uzdiže na nivo najviše vrednosti: ksenofobiju, antisemitizam, nacionalizam, kapitalizam. slobodno tržište itd.

Najzad, kako to lepo primećuje Robert O. Pakston, nijedan fašista našeg veka sebe neće nazvati fašistom. Evo primera! Dve aktivne fašističke stranke u Holandiji – verovatno najtolerantnijoj državi Evrope – nazivaju se: Partija za slobodu i Forum za demokratiju.

Pomenuti Rob Rimen, holandski filozof, upozorava na nasilje nad pojmovima, na hipokriziju imenovanja, koja u sebi skriva semantičku okrutnost koja se neminovno potom realizuje u sferi međuljudskih odnosa, kao čisti fašizam u svom prvobitnom pojavnom obliku: “U američkom društvu reč ‘problem’ je postala tabu. Svaka situacija koja bi se nekada označila kao problem, danas se naziva ‘izazov’ – a challenge… Isto tako je i u Evropi reč ‘fašizam’, kada se odnosi na današnje političke fenomene, postala tabu. Postoje desničarski ekstremizam, radikalna desnica, populizam, desničarski populizam, ali fašizam… ne, to ne postoji.”

Zato nam je danas potreban napor da u Pinterovom “Povratku” prepoznamo ogledalni odraz fašizma u fazi njegovog nastajanja, i to u onoj osnovnoj ćeliji društva koja se zove porodica, a koja je, u stvari, interiorizovala, pounutarnjila, društveno poželjne obrasce hipokrizije i nalaganja moći (kao instrukciju “vrline” kompetitivnosti).

Ta hipokrizija je kulturu i intelektualne vrednosti pretvorila u robu među drugom robom na tržištu, baš kao što su trgovci Hram u Jerusalimu pretvorili u pijacu (dok im Isus Hrist nije pomutio konce, doduše nakratko, jednokratno, u neponovljenom performansu).

O Pinterovim dramama govori se često kao o misterioznima, čak mističnima, još češće kao o dramama apsurda, oniričkim formama itd. A reč je doista o realnoj slici stvari. Da bismo to shvatili, potrebno je najpre da razumemo da je današnji svet zapravo izgubio realitet, otkačio se od realiteta i postao metafora. Svi danas živomo u metafori, i nasušno nam je potrebno da se vratimo u realnost, realnost svesti pre svega.

“Pinterove drame su naizgled apolitične, ali samo u tom smislu što se o politici u njima ne diskutuje”, pisao je pre četrdeset godina briljantno Martin Eslin, “Međutim”, veli on, “kao metaforične mikrokosmičke slike makroskopskog sveta, one, u stvari, obiluju metaforičnim implikacijama. Dejvis, na primer, da se zadržimo na drami ‘Nastojnik’, ima mnogo zajedničkog sa Hitlerom: njegove rasističke opaske, njegova sebičnost, želja za nemilosrdnom vladavinom, sve su to sjajno uočeni vidovi fašističkog tipa ličnosti. I ne zaboravite: Harold Pinter je odrastao kao jevrejski dečak u istočnom delu Londona kada su Mozlijevi fašisti hvatali i tukli Jevreje tridesetih godina XX veka. Dramski komad ‘Rođendan’, pak, može da bude metafora za čovekov strah pred nepoznatim, pred smrću; ali na drugom nivou” – to je komad o “totalitarnom mentalitetu rasprostranjenom širom sveta”.

“Povratak” je drama povratka fašizma. Fašizam se u savremeni nam svet vraća kao mutirani socijalni bacil pandemije, za koji smo lakoverno mislili da je uništen.

“U svim Pinterovim dramama postoji pretnja skrivenog nasilja”, kaže Eslin. Leni, brat Tedijev, koji i za Rut postaje makro, zapravo predstavlja “skrivenu pretnju nasilja ispod glatkog lica dobrih kulturnih manira.” Kakav anatomski opis današnjeg stanja kulture i civilizacijske uglađenosti! Kultura nam, u stvari, skriva sveprisutnu pretnju nasiljem: ona ga ne odaje. Pre svega u liku doktora filozofije, tu simbiozu je Pinter maestralno raskrinkao u “Povratku”.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.