Najlepše je to izrazio, često citiram i parafraziram tu misao, veliki vaspitač Vilhelm Rajh, u svojoj slobodarskoj, antifašističkoj knjižici „Čuj, mali čoveče!“: „Razlika između malog i velikog čoveka, u tome je što veliki uvek zna kad je bio mali.“

Možemo, a tako bi i trebalo da učinimo, produžiti ovaj niz komparacija: razlika između slobodnog i neslobodnog čoveka, u tome je što slobodan uvek zna kad se nije ponašao kao slobodan čovek; razlika između pravednog i nepravednog čoveka, u tome je što pravedan uvek zna kad je bio nepravedan, i zbog toga se ljuti na sebe, kaje se i izjeda, jer mu je sto puta lakše da pretrpi tuđu nepravdu prema sebi nego da podnosi svoju prema drugome…

Najmudriji, dakle najduhovitiji ljudi, uvek imaju otklon (kako se to rado kaže – ironijsku distancu) od neizbežne sopstvene slike o samom sebi kao spomeniku bez mane i straha. Jednostavno rečeno, najbolji su i najautokritičniji, a oni najgori – potpuno neautokritični.

Najbolji primeri, gotovo obelisci, ove lišenosti autokritike, ove zagubljene svesti o sopstvenom nedostatku, ove nesvesne samosvesti, dakle, apsolutizovane nesavesnosti, jesu, dobro nam znani, dugokarijerni političari. Brojne među njima, ako ne baš i sve, pamtimo kako su u jednom periodu zagovarali jedne ideje, jednu ideologiju i političku akciju, a u drugom periodu, sasvim suprotno, druge ideje, druge uzore, drugu političku kulturu, drugu etiku… gotovo sve drugo.

Nemoralnost ovih javnih lica, a to im je osnovno svojstvo, ne proizlazi nužno iz ove promene, ove smene vlastitih uverenja (ako ona uopšte imaju ikakvih uverenja i ubeđenja), nego iz potpunog ignorisanja ove zamene, kao da je nije ni bilo.

Čika Jova Zmaj, takođe veliki vaspitač, genijalno je zapazio da je neuporedivo lepši pogreb kad čoveka sahranjuju njegovi ideali nego kad čovek sahranjuje svoje ideale. Najviđeniji srpski političari, gotovo ritualno, u ciklusima, priređuju sahranu svojim dojučerašnjim idealima. I nikad nijedan da kaže: pogrešio sam, kajem se zbog toga, dugujem izvinjenje i tražim oproštaj, jer sam tolike ljude doveo u zabludu i ugrozio im egzistenciju… Kakav bi to presedan bio u našoj političkoj kulturi!

U ovom politički naivnom snatrenju, u svojoj mašti, ja lako mogu da ugledam drastične primere odgovornog ponašanja političara prema sopstvenim greškama, jer je u imaginaciji to moguće, iako je u realnosti potpuno neverovatno.

Na primer, mogu lako da zamislim da je, na mitingu „Jedan od pet miliona“ održanom prošle subote ispred Narodne skupštine, Boris Tadić – a Boris Tadić je elokventan čovek – kad je stao na binu a okupljeni mu građani protestno zazviždali, rekao ono što nije rekao: „Negodujete s pravom. Došao sam pred vas da vam se izvinim; da tražim od vas da mi oprostite za kardinalnu političku grešku koju sam, u najboljoj nameri, počinio, ne umevši tada da sagledam njene posledice, koje su nas sada zadesile. Kriv sam, jer sam 2008. godine reanimirao i povampirio tada poluumrtvljeni SPS, koji će četiri godine potom postati oslonac pogubnoj vlasti Aleksandra Vučića i njegovog SNS-a. Patim zbog toga i ljutim se na sebe.

Učite na mojoj grešci, kako se ona više nikad ne bi ponovila. Ja sam bio i toliko drzak da dopustim najsramniji nemoralni čin u novijoj istoriji Srbije: takozvano istorijsko pomirenje Demokratske stranke i SPS-a, spojivši nespojivo – sen žrtve Zorana Đinđića i senku dželata Slobodana Miloševića. Stidim se! Zgrožen sam svojom političkom neukošću, a bio sam, i to u dva mandata, Predsednik Republike Srbije.“

U imaginaciji, takođe mogu da vidim i ono neimenljivo – Aleksandra Vučića na današnjem mitingu ispred Narodne skupštine, kako, u ispovednom tonu, bez krokodilskih suza, zbori: „Bio sam najgori ministar na svetu, bio sam najgori premijer na svetu, bio sam najgori predsednik države na svetu, bio sam – u čemu sve najgori nisam bio – ali sad sam stao pred sve te najgore, i grozim ih se, gadim ih se, i osuđujem ih. Odbacujem ih. Ja sam bio jedno upropašćeno ljudsko biće, opasno po druge, ali vredno sažaljenja. Spreman sam, braćo i sestre, da se odreknem svih njih i celokupne njihove imovine, koju posedujem što na svoje, što na tuđa imena. Spreman sam da se zauvek okanem svih političkih funkcija, a vi mi sudite razumno i pravedno!“

Mašta čini čuda.