Alban Ukaj se oprostio s Božom Koprivicom: Neću te nikada zaboraviti druže, da si barem imao mobilni pa da sam te češće mogao zvati

Jedan od najznačajnijih albanskih glumaca, poreklom sa Kosova i Metohije koji živi i radi u Sarajevu, uz angažmane širom regiona, ali i u svetskim produkcijama (igrao je u Godarovom filmu „Naša muzika“, u „Tišini Lorne“ braće Darden…), koga dobro poznaje i naša publika, pre svega iz predstava Hartefakt kuće, vrlo emotivno se oprostio od izuzetnog pisca i dramaturga.

Božo Koprivica je napustio ovaj naš svet u petak, 20. marta, preminuo je u bolnici Vojno medicinske akademije u Beogradu nekako simbolično, prvog dana proleća, a njegov odlazak rastužio je ovdašnju kulturnu javnost i sve koji su ga poznavali.

„Kada mu se ne bi svidio razgovor za stolom“, zapisao je Ukaj, meškoljio se i nešto mumljao sebi ispod brade. Kada bi ga pitali, šta je Božo? Govorio je: ma ispalo mi je sočivo, majku mu!

Mi završimo svi ispod stola tražeći njegovo sočivo, a on iskoristi priliku i šmugne, ostavljajući nas ispod stola. Digneš glavu i nema ga više!

„Radili smo Hanibala podzemnog od Hrista Bojčeva u režiji Dina Mustafića u Zetskom domu na Cetinju. Bili smo smješteni u isti stan prekoputa pozorišta, pokojni Dragan Jovićic, Božo, Dino i ja. Izgledao mi je grub na početku i nisam ga volio sretati nešto mnogo.
Bio je insmoniak kao i ja. Pisao je nešto povodom rođendana Danila Kiša.

Piskarao je po čitave noći, išao je često u toalet pa sam pokušavao iskoristiti priliku kada je ugašeno svjetlo u hodniku, da nekako brzo dođem do toaleta i zapalim cigaretu na prozoru. Jednom me je u povratku zaustavio i rekao: Ako hoćeš da pušiš možeš kod mene u sobi, samo malo otvori prozor.

Ušao sam u tu malu sobu, sa jednim krevetom i radnim stolom. Svugdje su bili neki papiri i knjige. Odmakao je dvije knjige na rubu kreveta pored prozora da mi napravi mjesta da sjednem. Dao mi je jedan papir A4 na kome je njegovim rukopisom, jedva razumljivim, napisao neku autobiografiju.

„Pišem nešto o fudbalu. Mislim da će naslov biti Dribling! Pročitaj ovo i reci mi šta misliš“.

Pročitao sam „ovo“:

“Rodio sam se u Nikšiću 1950. Živeo sam na Mansardi u kući porodice Mrav (mravi radnici, mravi ratnici, mravi ćupovi, mravi graditelji lopte, vratari, lopovi, baštovani, suncobrani, robovlasnici, žeteoci). Budio sam se u jednoj velikoj sobi i gledao u svet ispucalog plafona. Bio sam muromant, a da to nisam znao. Među linijama na plafonu bila je figura žene bez glave.

Završio sam osnovnu školu, a glavu žene nisam uspeo da pronađem. Celo detinjstvo igrao sam lopte. Lopte sam igrao u zoru, u podne, u ponoć. Po suncu, po kiši, po tuberkolozi, po snegu. Na ulici, na trgu, na travi, na dlanu. Među dečacima niko na ovoj kugli nije tako dobro igrao lopte.

Gimnaziju sam završio, a glavu one žene nisam video. Diplomirao sam na Grupi za svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. U onoj velikoj sobi na Mansardi ubila se moja majka. Odgurnula je loptu i ostala da visi među linijama na ispucalom zidu. Živim u Beogradu i navijam za Partizan.” …

… Nisam mogao da okrenem glavu prema njemu, da ne vidi kako sam se raspao. Nisam mu ništa rekao. Samo sam kao pomahnitali idiot izletio iz sobe. Čuo sam ga u hodniku kako mi govori: Alo, bre! Jesam ti šta rekao, čoveče?!

Taj trenutak mi je bio neka vrsta prekretnice u životu. Zavolio sam ga tokom procesa, do ne neba i nazad. Bio je duhovit, namrgođen, imao poseban smisao za humor. Teško ga je bilo razumijeti nekada.

Brzo je govorio, gutao slogove. Jednom mi je rekao: ovoj daktilografkinji treba dati dupli honorar.

– Zašto?

– Pa čuješ, bre, ti kako joj ja diktiram?

Imao je manire Hemfrija Bogarta. Negdje pred premijeru smo sjeli da ručamo pored rijeke Crnojevića. Dugo je šutio i gledao u rijeku. Okrenuo sam se i pitao: šta je Božo?

– Zbog ovoga vredi živeti, majku mu…

…Neću te nikada zaboraviti druže. Da si barem imao mobilni pa da sam te češće mogao zvati. Voli te drug…, objavio je Alban Ukaj u svom dirljivom i duhovitom oproštaju s Božom Koprivicom.