Foto: BDP

Ime ovogodišnjeg dobitnika Nagrade BDP „Gran pri Tatjana Lukijanova“ biće saopšteno sutra uveče pred premijeru „Idealnog muža“, najavljeno je juče na konferenciji za novinare u pozorištu na Crvenom krstu.

– Ovaj komad je dobar izbor za Dan pozorišta. To je veliki svetski klasik. BDP ima ozbiljan renome i tradiciju, tako da je pravo vreme i mesto da se Oskar Vajld sad ovde desi. On vremenom samo dobija na značaju priče, što je situacija sa svim klasicima – oni su kao dobro vino, što su stariji sve su bolji i aktuelniji. Ja sam se pozabavio time da Vajldov tekst dovedem u univerzalnu današnjicu. Nismo išli u lokalizaciju. To je i dalje Velika Britanija. Nismo donosili nikakve mobilne telefone i slično, jer nema potrebe za tim, mada je predstava  napravljena tako da priča može da se desi i danas zato što su ljudi sa svim svojim htenjima, snovima, maskama, licemerjem… i tada i danas identični. Laž, obmana i samoobmana su nešto što je univerzalno kako za to vreme i društvo tako i za danas – kaže za naš list Predrag Štrbac.

On napominje da je u radu sa glumcima insistirao da ne budu sudije svojim likovima zato što, prema njegovim rečima, „dobri i loši momci postoje samo u stripovima“.

– To čak ne postoji ni u dobrom vesternu, a da ne govorimo o svakom dobrom teatru bilo gde, bilo koji pisac ili reditelj da je u pitanju. Ljudi su ljudi, ti likovi iz predstave su Vi, ja i svako ko bude gledao ovaj komad. Niko od nas ne može da kaže da li je sto posto ispravan ili ne. U ono maloj knjizi koja se zove Biblija piše: „Ko je bezgrešan neka prvi uzme kamen i neka ga baci.“ Ja sam tražio od glumaca da brane svoje likove, kao što je, recimo nedavno preminuli Bruno Ganc, koji je maestralno igrao Hitlera u filmu „Potonuće“, branio taj lik. Ovi divni glumci sa kojima sam radio „Idealnog muža“ upravo to rade. Svaki od tih likova, koji ima i vrline i mane, brani se do poslednje kapi krvi – naglašava Štrbac.

On je poželeo „Idealnom mužu“ u BDP-u da „igra koliko se praizvedba igrala – 124 puta, što je lepa cifra i za danas“. Kako se juče čulo na konferenciji za novinare, u predstavi ima humora, komedije, drame, melodrame, egomanije, bolesne ambicije, „instragram estetike“, kao i da su svi koji su bili na generalnim probama izašli na osmehom na licu. Naglašena je važnost timskog rada na ovom komadu u kome su glumci bili i potencijalni reditelji.

– Likovi se tokom komada ne razotkrivaju samo drugima nego i sebi, a i mi sami otkrivamo ko smo iza prestave koju imamo o sebi – kaže Tatjana Kecman, koja smatra da je uloga Ledi Čiltern „minjončić“ u njenom repertoaru.

Osim nje u predstavi igraju: Branko Janković, Milica Milša, Aleksandar Jovanović, Bora Nenić, Nada Macanković, Stanislava Nikolić, Jadranka Selec, Dobrila Ilić, Vladimir Kerkez, Nikola Malbaša i Dragiša Milojković. Komad je sa engleskog na srpski jezik prevela Olja Đorđević. Autorsku ekipu čine i scenograf Marija Kalabić, kostimograf Dragica Laušević, muzički saradnik Ljubomir Ćustić, dok su za  scenski govor i pokret zaduženi Dejan Sredojević i Igor Greksa.

Uz komad „Važno je zvati se Ernest“, „Idealan muž“ je Vajdova  najpopularnija i najčešće izvođena, adaptirana i ekranizovana komedija. Reč je o društvenoj satiri iz druge polovine 19. veka koja se može povezati sa mnogim socijalnim i političkim problemima današnjice. Vajld se u ovom komadu gotovo vodviljski poigrava tezom da savršeni muškarac ipak ima mane, baveći se istovremeno društvenim licemerjem, pitanjima korupcije u višim krugovima, javne i privatne časti političara.

Pretpremijerno ludilo

Na pitanje kako gleda na gostovanja estrade na pozorišnim scenama zbog činjenice da je između premijere i prve reprize „Idealnog muža“ u BDP bio planiran estradni program što su glumci sprečili, Predrag Štrbac odgovara da je „čuo za to, ali da se time nije bavio u pretpremijernom ludilu“.

Popularnost i nedoličnost

„Idealan muž“ prvi put pred publikom izveden je 1835. u Hajmarket teatru. Imao još 124 izvođenja, iako se autoru sudilo zbog nedoličnog ponašanja – homoseksualnosti i alkoholizma. Pozorišnu kritiku za ovu predstavu potpisao je Džordž Bernard Šo, koji je ocenio da je „Oskar Vajld jedini britanski, istinski dramatičar, jer se poigrava svime – duhom, filozofijom, dramaturgijom, glumcima i publikom“. To ovog irskog pisca i novinara, iza čijeg se pseudonima Oskar Vajld krije – njegovo pravo ime Fingal O’Flaerti Vilis (1854-1900), nije spasilo od hapšenja i zatvora. Komad je nastavio svoj scenski život, ali je Vajldovo ime povučeno, a protiv njega su na sudu svedočili i glumci koji su igrali u predstavi. On nije pominjan kao autor ni kad je 1899. objavljeno štampano izdanje „Idealnog muža“.

Povezani tekstovi