Bio je svitac u carstvu mraka 1Foto: Nenad Kovačević

Bio je princ teatra, reditelj kakvog dugo nećemo imati, briljantan um, divna osoba, borac za pravednije društvo, ozbiljan, ljudski prisan i opet nijedna od ovih i mnogih drugih reči nije bila dovoljna da iskaže neizrecivu tugu zbog odlaska jednog od najdarovitijih autora u regionu Igora Vuka Torbice.

Preminuo je u svojoj 33. godini života u Rovinju, možda baš u trenutku kada su glumci u Rijeci pričali kako je on reditelj s kojim najviše vole da rade.

Glumac Ljubomir Bandović, koji je igrao u Torbičinim predstavama, kaže da je on bio „potpuno novi nivo“ u tome kako je radio sa glumcima, da je voleo pozorište i da ga je istraživao. Posle kliše novinarskog pitanja po čemu će ga pamtiti jedva izgovara: – Po svemu onome za šta drugi nisu imali hrabrosti. To je jedina rečenica koju mogu da iscedim iz sebe – kaže Ljuba Bandović.

– Divljenje i poštovanje za Igora Vuka Torbicu – za njegov dar, inteligenciju, hrabrost, za pozorišno sazvežđe koje je stvorio – kaže za Danas rediteljka Tanja Mandić Rigonat i dodaje da je svaka predstava koju je on stvorio „biće za sebe, snažne osećajnosti, originalnih rediteljskih rešenja i najdubljih poniranja u suštinska pitanja naše egzistencije i sveta u kojem živimo“.

– Klasici su u njegovim režijama oživljavali kao naši savremenici. Nažalost u Beogradu je najmanje režirao. Ne mogu, oprostite mi, a da ne pitam – Zašto? Igor Vuk Torbica je za kratko vreme stvorio svoj pozorišni univerzum, neponovljiv. Kao kometa preleteo je iznad jugoslovenskog neba i na svakoj sceni na kojoj je stvarao, ostavio čudesne predstave, i trag u ljudima. Dubok, lep… U Rijeci sam. Radim predstavu u pozorištu u kojem je režirao Molijerovog „Mizantropa“. Koliko lepih reči sam čula o njemu i njegovom radu sa glumcima. Pozorište je i carstvo licemera i carstvo svitaca. On je zaista bio svitac, onaj što je umeo da upali iskru života i poezije u pozorištu u vremenu carstva mraka. Njegov odlazak sa ovog sveta u meni je ostavio mučninu, nevericu i bezbroj zašto – kaže Tanja Mandić Rigonat.

– Sa nepunih 30 režirao je jednu od najznačajnijih predstava repertoara Drame Narodnog pozorišta. Ostavio nam je mnogo tražeći uvek više od svih nas. Nedostajaće mi njegova dečačka, a zrela iskrenost. I živo pozorište koje je želeo i umeo da stvori – kaže dramaturg Žejko Hubač.

Reditelj Dino Mustafić, kojem je Igor Vuk Torbica bio asistent, kaže da je Igor „bio čestit i hrabar čovjek, reditelj velike strasti i imaginacije, konzistentan i principijelan u svim javnim istupima“.

– Ima opus predstava koje su prodrmale naš kulturni prostor svojom žestinom i pameću, njegovim prepoznatljivim autorskim rukopisom. Poznajemo se dobro još od njegovih studentskih dana, bio mi je dragi kolega i prijatelj u čijim sam predstavama prepoznavao njegov bogati unutrašnji svijet i beskompromisan karakter. Nedostajaće mi njegov duh, oštroumnost i zalaganje da umjetnički rad nema smisla ako se ne pretoči i u javno djelovanje, u borbu za odbranu ideala, zaštitu slabijih i zalaganje za pravednije društvo – kazao je za Danas reditelj Dino Mustafić.

– Ne mogu uopšte da se povežem sam sa sobom – kaže za Danas čuveni bosanskohercegovački reditelj Haris Pašović i dodaje da se neprekidno čuje sa prijateljima iz Zagreba iz Novog Sada i iz Sarajeva.

– Svi su potpuno oduzeti. Ne znam kako uopšte čovjek to da shvati. To je toliko neočekivano. Bio je najtalentovaniji u svojoj generaciji, jedan briljantan um, briljantan talenat i jedna divna osoba… Impresivan mlad čovjek – ističe Pašović. On kaže da je Torbicu nekoliko puta zvao na festivale čiji je bio direktor.

– Jedanput sam ga zvao u Italiju sa „Hinkemanom“ i drugi put u decembru pre pola godine na Sarajevo fest gde je bio sa „Tartifom“. Gledao sam još i njegove druge predstave i bio sam oduševljen. Mi takvog reditelja nismo dugo imali. Ali čovjek mora jednostavno ispoštovati i taj čin tako velikih umjetnika, prijatelja i ljudi koliko god je to za nas šokantno i bolno. Mi samo možemo sa poštovanjem i sa ljubavlju da ispratimo taj njegov odlazak – kaže Pašović. Prema njegovim rečima, odlazak Vuka Torbice predstavlja tragediju za kulturu u regionu.

– Igor je radio u Sloveniji, Hrvatskoj, dolazio je u Bosnu, u Crnu Goru, u Makedoniju. Svuda… Bio je omiljen. Imao je taj dar i tu neku prisnost ljudsku da su ga ljudi voljeli. Voljeli su njegovu ozbiljnost, pamet, hrabrost. Uvijek je dizao glas protiv svih loših stvari u pozorištu i kritikovao ih. Nemam riječi. Stvarno je tragedija. Ne može se uopšte izreći kolika. Cijelo veče smo pričali jedni sa drugima pokušavajući nekako da shvatimo. Ali to ne može niko da poveže – da ga nema… – zaključuje Haris Pašović.

– Bio je Princ Teatra. Najpametniji. Najobrazovaniji. Najtalentovaniji. Autentičan. Iskren. Samosvojan. Pošten. Principijelan. Hrabar. Obrazovan. Prelep. Duhovit… Budućnost pozorišta u našem regionu. Najdarovitiji umetnik svoje generacije. U svemu dobar. U svemu uspešan… Ovo je neshvatljiva tragedija i nenadoknadiv gubitak, ne samo za njegove najbliže, već za čitavu kulturnu scenu, za ovo društvo i javnost. Beskrajno sam ga poštovala i verovala da ga čeka blistava budućnost… Čini mi se da je sve ovo neka suluda greška i zabuna – kaže za Danas pozorišna rediteljka i direktorka Šabačkog narodnog pozorišta Minja Bogavac.

Potresnim rečima na svom Fejsbuk profilu od Torbice oprostio se njegov prijatelj i kolega Kokan Mladenović.

– Igor Vuk Torbica je bio Princ Teatra. Onako kako je Branko Miljković bio Princ Poezije. I posle Miljkovićevog tragičnog kraja, ljudi su mislili da će se pojaviti neko sličan. I nije se pojavio. U ovim našim malim sredinama ne postoje dva Jovana Ćirilova, dva Borke Pavićević, dva Igora Vuka Torbice. On je odabrao svoj kraj na vrhuncu moći, onda kad je pokorio pozorište regiona i pokazao da je buduće vreme njegovo vreme. Decenije koje dolaze morale su biti njegovo zvezdano vreme, a umesto toga on je sebe prerano preselio u zvezde. U vremenima koja dolaze Igor Vuk Torbica bi morao biti idol i putokaz pozorišnim generacijama. Pošten, angažovan, lep i pametan, nalik još jednom svom sudrugu iz vremena tragedija, Ivi Loli Ribaru, naš je mladi prijatelj odustao od Zemlje koja se ne da popraviti i otišao da režira Nebo. Neka su ti mala sva sazvežđa kojih ćeš se taći i neka je tvoj potpis na nebu vidljiv i kad neba više ne bude, dobri moj –  napisao je Kokan Mladenović.

******

„Za sebe mogu reći da sam pacifist i da ne pozivam ljude u hajke i ratove, ali mislim da je jako bitno razumijevanje problema, a ne brza i laka rješenja. Zanima me sveprisutna kompleksnost i proturječnost stvari i pojava, isto kao što me nerviraju okoštale vrijednosti koje danas više nemaju stvarnu težinu. Došlo je vrijeme da takve kategorije do kraja dovedemo u pitanje i da se zapitamo što možemo naučiti s rubnih stajališta“, tako je govorio Igor Vuk Torbica, jedan od najtalentovaniji, ako ne i najtalentovaniji, reditelj mlađe generacije.

Jedinstven u svom pristupu pozorištu. Pametan, ljubazan, rečit. Hrabar da kaže sve što misli, i na sceni i van nje. Ali nikad banalno ili pamfletski, već beskompromisno, umetnički, iskreno. Reditelj za koga se nikada nije znalo da li je Srbin rođen u Hrvatskoj ili Hrvat koji živi u Srbiji. Za koga su takve podele bile nebitne i izlišene, i koji se podjednako formirao i u srpskim pozorištima i u hrvatskim kazalištima, prevazilazeći čak i onu definiciju „regionalni“. „Dovoljno je reći – reditelj. Kad se bavite ovim poslom, možete da radite čak i na jeziku koji ne poznajete jer se služite jezikom znakova i osjećanja. Jer to nije pitanje jezika, ili isključivo jezika, nego unutarnjeg saznanja šta je to gluma i šta je to pozorište“, pričao je Torbica, koji odmah po završetku Fakulteta dramskih umetnosti predstavi režirao u Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori… Radio je od Maribora do Bitolja, od Zagreba do Sombora, od Novog Sada do Budve, od Rijeke do Beograda… U istoriji srpskog teatra ostaće ubeležene njegove postavke „Razbijenog krčaga“, „Tartifa“, „Carstva mraka“… U istoriji hrvatskog, jedna od najnagrađivanijih predstava – „Hinkeman“. Za tu dramu o krizi muškog identiteta, koju metaforički izjednačava sa stanjem u Nemačkoj posle Prvog svetskog rata, dobio je Torbica nagrade na festivalima Bez prevoda u Užicu, INFANT u Novom Sadu, priznanje Gavelinih večeri, Međunarodnog festivala malih scena u Rijeci…

Postavio je i „Bakhe“, „Tita Andronika“, „Mizantropa“, „Krvavu svadbu“… birajući klasiku ispred modernih dela.

„Uvijek sam se osjećao kao čovjek zainteresovan za istoriju, u konkretnijem smislu istoriju Evrope. I moj put u klasiku je put u razumijevanju vijekova koji su iza nas. Vjerujem da mi danas o nama možemo bolje progovarati kroz klasiku nego kroz moderne tekstove“, isticao je Igor Vuk Torbica, dodajući da ne želi nasilno da radi bilo kakve „aktualizacije“, već da u njegovim predstavama postoje sva vremena, u dijalogu.

„U ovom trenutku u kojem se nalazi ovo društvo, i ja u njemu, ne vidim načina i razloga da postavljam nešto što bi bila lijepa ili plemenita tema. Ja hoću da se ljudi iskreno uznemire i zapitaju. Možda ću vam za deset godina reći: e sad je vrijeme da ja želim ljudima poručiti lijepa osjećanja… i to bi bilo divno. Zaista. Znači, nije moja perverzna unutrašnja želja da pričam ružne priče. To je pitanje stvarnosti i naloga lične odgovornosti“, objašnjavao je zašto bira tema koje uzemiruju gledaoce, otvarajući im oči pred skrivenim, umesto da ih uljuljkuje u njihovom naivnom slepilu, kako to čine mnogi u savremenom domaćem teatru.

Tako se i u nagrađivanoj predstavi „Carstvo mraka“ Narodnog pozorišta bavio pitanjima bede, laži, patnje, zla… a pred publiku je postavio četvrti zid.

„Ja sam htio staviti četvrti zid jer mislim da mi zaista živimo živote koji su odvojeni od ljudi na kojima se bijeda najviše slama. Njihov život se uvijek događa iza nekih zidova. Mi, nažalost, možemo da se udaljimo i kažemo to su neki drugi ljudi, to je nemoguće izvući iz nas. A zapravo uveliko ignorišemo i okrećemo leđa od onoga kako žive naši, ako ne bližnji, a ono jedinice našeg društva“, govorio je reditelj, koji je smatrao da je najveći greh što smo prestali bilo šta da činimo da zaustavimo patnju, bedu, zlo…

Iako su njegove predstave bile društveno angažovane, nije voleo da stvara politički teatar.

„Što je, zapravo, politički teatar? Ono što danas tako zovemo, ja se ne bih nužno složio da je u svakom slučaju politički teatar. S druge strane, imamo paradoks da je politički teatar, barem u festivalskom smislu, mejnstrim. I meni onda ili nešto ne valja sa političkim teatrom, ili nešto ne valja sa samim festivalima. Ili je nedovoljno oštar i ne može da pogodi metu u koju cilja, jer da može – ne bi nam pustili da to radimo“, kazao je jednom prilikom.

Pa opet, sam je imao problema zbog svojih predstava.

Njegov „Tartif“ nije se našao prošle godine na festivalu „Teatar u tvrđavi“, a krajem prošle godine odbio je da sarađuje sa Narodnim pozorištem u Nišu, i u otvorenom pismu upućenom upravniku ove kuće, Spasoju Ž. Milovanoviću, saopštio mu je da se srami njegovih najava drugog izdanja Festivala „Teatra na raskršću“, gde je kao pokrovitelja naveo predsednika Srbije.

„No ipak, posebno se – sramim, vaše izjave da je tu u pitanju „velika čast“, a od nje mi, da budem iskren pripadne i muka. Vidim još i da ste u okviru festivala najavili i višednevnu tribinu (pretpostavljam isto tako pod pokroviteljstvom gore navedenog?) a na kojoj ćete raspravljati o: „teatru kao prostoru afirmacije slobode“, zbog ovog malog cinizma se isto tako – sramim. Ali, ponajviše se, svakako, sramim što će se silom prilika i moja predstava naći u selekciji vašeg festivala, budući da uzevši sve okolnosti u obzir, ne mogu da se oduprem dojmu da na svojevrsan način manipulišete sa mnom i mojim kolegama, te dovodeći nas i u najmanju moguću posrednu vezu sa POKROVITELJEM, vi u stvari, našim radom i našim imenima, promovišete zapravo njega i međusobno nas simbolično pacifikujete. Sve ovo vam veoma zameram, jer uglavnom volim da se – sramim, samo zbog vlastitih postupaka“, napisao je tada Igor Vuk Torbica.

Zbog takvih stavova u jednom listu se pojavio i naslov „Ne plašite se Igora Vuka Torbice“.

„Taj naslov je, mislim, star nekoliko godina i pojavio se od prilike kad i  predstava „Pokojnik“. Možda tada još nije bio uočen ali neko ga je skoro postavio na društvene mreže i mislim da ga je veći broj ljudi video. A ono što pretpostavljam da je izazvalo takav naslov jeste moja suzdržanost i rešenost da ne govorim upravnicima pozorišta na svaki predlog „DA“ i da ne pristajem na bilo koje uslove koji nas apriori sprečavaju da stvaramo predstavu kakvu bi trebalo i kakvu bismo hteli. Naravno da zbog ovih principa mnoge pozorišne kuće nisu htele da sarađuju sa mnom, ali ja sam sa svojim izborima na miru, tako da mirno spavam sa vukom u sebi“, kazao je reditelj pre nekoliko godina.

Rođen u Drvaru 1987. godine. Diplomirao je 2013. na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesorke Alise Stojanović, sa kojom kasnije nastavio i da radi kao asistent na FDU. Kao najbolji student pozorišne režije u generaciji, dobitnik je nagrade „Hugo Klajn“. Na trećoj godini studija za ispitnu predstavu „Pokojnik“ dobio je glavnu nagradu festivala „Studio fest“, nakon čega je uvrštena u redovni repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u kojem je kasnije režirao „Razbijeni krčag“ Hajnriha fon Klajsta.

Prošle godine prvi put je učestvovao na Bitefu sa Molijerovim „Tartifom“, koji je većina domaćih pozorišnih kritičara proglasila bila pozorišnim događajem sezone. U ovoj predstavi, kao i u još nekoliko njegovih naslova, igrala je glumica Hana Selimović. Bili su bili nesvakidašnji umetnički i emotivni par.

Dobitnik je i nagrade festivala „Grad teatar“ u Budvi za pozorišno stvaralaštvo za 2017/2018. godinu, koja mu je dodeljena za „izuzetno promišljeno, temeljito i nekonvencionalno čitanje i uprizorenje Lorkinih „Krvavih svadbi“, koprodukcije „Grada teatra“ i SNP-a.

Telo celog naroda može sačuvati jedino pisac

„Ne mogu sebi više dozvoliti da vjerujem u pojam generacije, barem ne na način kao što je to nekad bilo. Ono što mogu da vjerujem jeste da postoje u datim godištima istomišljenici ili osobe sa određenim senzibilitetom i profilom, pa samim tim nije ni potreban veliki broj ljudi kako bi se nešto mijenjalo. Ali, ono što nam otežava, toj „mojoj generaciji“, jeste što je naš fokus mogućnosti gdje možemo da se pobunimo, da radimo ono što najbolje radimo, sužen. Čini mi se da je tako jer neke generacije za koje vjerujem da čak i kad su kretale da čiste dvorišne deponije vlastitih društava, nisu taj posao napravile ni dopola. Stali su i zasjeli na mjesta sa kojih se više ne sklanjaju i do kojih se ne može doći. Tako da, ne samo moja generacija, nego rastu mladi ljudi koji će morati da razbiju ovaj i ovakav lanac. I to, to usporavanje, ta apatija, ta zatečenost vidljiva je u svemu pa i u umjetnosti. Evo, na primjer, vi nemate jedan kapitalni roman o ratu. I to na cijelom Balkanu. Nemamo ozbiljan roman o Bosni, o Srebrenici, o bilo čemu što bi nas se trebalo ticati, jer nekad tijelo cijelog naroda može sačuvati jedan veliki pisac. Dežulović, Jergović, Kecmanović ili Vlada Arsenijević u romanu ‘U potpalublju’, koji su pisali o ratu, bavili su se samo pojedinačnim događajima ili pojavama. Nama treba jedan fundamentalan, ozbiljan roman, sasušen od potrebe da jednog dana postane scenario ili bilo šta drugo. Činjenica da ga nemamo mene brine. No, vjerujem da će ljudi koji tek rastu i nisu ni bili rođeni u vrijeme rata pisati romane i revidiraće vrijeme koje mi nismo uspjeli do kraja sagledati, u tome leži moja nada“, pričao je Igor Vuk Torbica.

Skeptično gledam i na samog sebe

„Danas je čovjek okrenut sam protiv sebe u tolikoj mjeri da koliki god napredak činio, toliko napreduje i prema svom samouništenju. To ne znači da cijelo vrijeme živim u strahu, već da ne mogu na jednostavan način gledati na ljude, iz lijeve ili desne opcije, lakog izbora i konkretnih podjela. Skeptično gledam i na samoga sebe“, isticao je Igor Vuk Torbica.