purisa djordjevic foto Radmila Radosavljevicfoto Radmila Radosavljevic

Za mene je u ovoj priči izazov bio u “nedostajućim” crticama iz Matijinog života koje još ne znamo do kraja – njegovo druženje sa Milovanom Đilasom koje je bilo pod policijskom prismotrom, i bilo bi lepo za ovaj film da mi je policija dala neke podatke kako ih je pratila, ali nije – kaže za Danas legendarni Purke

Ovogodišnji Festival autorskog filma, u okviru programa Specijalne projekcije, večeras u 20 časova u Domu omladine premijerno će prikazati novi dugometražni biografski dokumentarac “Gospodin” legendarnog scenariste i reditelja Puriše Đorđevića.

Posle više od četrdeset ostvarenja u kojima je zabeležio segmente života raznih ličnosti – od Bude Davidovića, nosioca dve Karađorđeve zvezde, Aleksandra Ace Popovića, Milorada Pavića, Čede Jovanovića, Branka Ćopića, kultnog italijanskog pisca i Felinijevog scenariste Tonina Gvera, do Jiržija Mencla, Purke u novom dokumentarcu donosi priču o kontroverznom pesniku Matiji Bećkoviću, jer su ga oduvek, kako kaže za Danas, zanimale provokativne sudbine i ličnosti oko kojih se “deli” kulturna javnost.

– Za mene je, pre svega, veliki kompliment što je Festival autorskog filma prihvatio da moj film “Gospodin” doživi premijeru upravo u njegovoj selekciji. Ovo ne kažem iz puke učtivosti ili zato što sam 2014. bio dobitnik Nagrade za životno delo koju je ovaj festival prvi put dodelio, već zbog činjenice što je FAF jedan od najvažnijih filmskih događaja u ovom delu Evrope, koji i svojim angažmanom ima značajnu kulturnu i društvenu dimenziju. Nažalost, ja neću moći da prisustvujem premijeri “Gospodina”, jer od pre neki dan imam jedan dokument koji mi ne dozvoljava previše uzbuđenja – po treći put sam operisao srce i dobio novi pejsmejker. Ali, nadam se da ću i sledeći film imati na ovom festivalu i da neću imati problema sa srcem – kaže Purke, naš najstariji aktivni filmski stvaralac i “večiti mladić” srpskog filma, koji tu “etiketu” opravdano nosi i u 97. godini života.

– Moj početak na filmu je upravo sa dokumentarcima, tako da sam ja prvi napravio i priču o Informbirou, i poznatom sukobu između Tita i Staljina. U to vreme država je poklanjala veliku pažnju dokumentarnom filmu, jer je on bio najbolja propaganda, a ja sam pokušao da izbegnem te elemente države i njeno reklamerstvo tako što sam, u stvari, napravio eksperimentalni dokumentarac. U tom filmu metaforično prikazujem kako se u vazduhu često sukobljavaju neke “čestice”, one koje na neki način kritikuju tu vlast, i one koje je hvale. Usput moram da kažem, a da ne bude hvaljenje, da sam na Kanskom festivalu davnih godina imao kratki film koji se zvao “Deca sa granice”, koji je bio u zvaničnoj konkurenciji, i za mene je to bio najveći događaj, jer mi je direkcija festivala obezbedila tri besplatna dana u jednom od glavnih hotela u Kanu. Jedan manji film, “Spomenik”, bio je prikazan u Veneciji, tu sam dobio nagradu koju nikada nisam primio, jer me nisu pozvali na festival – seća se Purke, dodajući da je posle raznih dokumentaraca sada imao sreću da napravi i film o Matiji Bećkoviću, o kome nam se čini da već sve znamo.

– Ipak će biti iznenađenja, jer je za mene u ovoj priči izazov bio upravo u tim “nedostajućim” crticama iz njegovog života. Matija u ovom filmu prvi put priča kako je osnovnu školu počeo da uči u Hrvatskoj i kako je izgledao njegov prelazak u Valjevo. Tu je i epizoda o prijateljstvu između njega i Milovana Đilasa, s kojim se slučajno upoznao. Njihovo druženje bilo je pod prismotrom policije, i bilo bi lepo za ovaj film da mi je policija dala neke podatke kako ih je pratila, ali nije. Postoji i druga etapa u njihovom prijateljstvu, kada je Đilas bio uhapšen, i u ovom dokumentarcu postoji rečenica kada on u jednom razgovoru kaže Matiji koliko je za njega važno to prijateljstvo, i predlaže da ih jednog dana zajedno sahrane. I zaista, to prijateljstvo je trajalo sve do Đilasove smrti – navodi Purke, ističući da ima i neke autentične snimke Đilasa, ali da ne želi da otkrije baš sve “karte” svog filma unapred.

Na pitanje Danasa šta je bila njegova inspiracija za naslov filma “Gospodin”, Purke kaže da je do njega došao kasnije, na kraju, i da je tokom pisanja scenarija imao na umu nešto sasvim drugo, vezano za poeziju.

– Ali, kad sam izmontirao film, dobio sam drugu ideju, jer je Matija o svemu šta sam ga pitao tokom snimanja govorio s velikom otmenošću i strpljenjem, čak i kada smo neke scene morali da ponavljamo. Tada sam odlučio da ovaj dokumentarac tako i naslovim, “Gospodin”. Ali, kao i u gotovo svim igranim i dokumentarnim filmovima koje sam napravio, i ovde idem za svojom večnom tezom da je za mene kao reditelja važno da ispričam ljubavnu priču koja je odredila život mojih junaka. Matija to ima, i to već daje značajnu crtu njegovom ličnom i pesničkom karakteru, i film o njemu započinje pričom o Veri Pavladoljskoj. Pesma o njoj ušla je u mitologiju naše poezije, pa je i špica ovog filma naslovna strane njegove knjige “Tri poeme” – ističe legendarni Purke.

U autorskoj ekipi filma koji ćemo večeras premijerno gledati na FAF-u su i snimatelj Miodrag Milošević, montežerka Mirjana Mitrović, a muziku potpisuje Matijina ćerka Ljudmila Bećković.

Više od sto naslova

– Nikada nisam izbrojao tačan broj dokumentaraca koje sam snimio, to su učinili u TV Beograd, i jedna novinarka mi je rekla da ih je više od sto. A jedan od onih koji je izazvao velike komentare u javnosti bio je “Majka, unuk, unuka”.
Danas u Beogradu postoji studentski centar pod nazivom “Mika Mitrović”. Mika je u tom filmu pričala kako je posle mnogo godina pronašla telo svog sina koji je bio obešen na trgu u Čačku, i kako je saznala da joj je sina obesio njegov školski drug, Jovo Karaklaja. Od tih, takozvanih dok filmova mogao sam i romane da napišem – seća se Purke.