Boris Isaković: Nasilje je u našem društvu uspostavljeno kao sistem

Na repriznoj projekciji u nedelju, u Istarskom narodnom kazalištu, ekipa filma je ispraćena ovacijama, posebno Boris Isaković, koga smo videli u impresivnoj ulozi oca Branka, sveštenika koji u zabačenom mestu u Srbiji, u svojoj manastirskoj komuni, leči narkomanske zavisnike „posebnim“ metodama…

„Oče naš“ stigao je u Pulu posle prošlogodišnje svetske premijere na 50. festivalu u Torontu, u okviru zvanične selekcije Discovery koja afirmiše najuzbudljivije nove autore svetske kinematografije, i posle nagrada na festivalima u Kotbusu, Rimu…

Pored Isakovića, koji se u Pulu vratio posle Zlatne arene koju je osvojio 2024. za epizodnu ulogu u filmu „Svemu dođe kraj“ Rajka Grlića, u filmu igraju Vučić Perović, Goran Marković, Dado Ćosić, Lazar Tasić, Jasna Žalica, Toni Mihajlovski, Nenad Heraković…, a scenario pored Stankovića potpisuju i Maja Pelević, Ognjen Sviličić i Dejan Prčić.

Drama „Oče naš“ je, podsećanja radi, nastala prema istinitom događaju iz 2012. godine, kada je sveštenik Branislav Peranović uhapšen zbog brutalnog premlaćivanja i ubistva štićenika (Nebojše Zarupca), što je izazvalo veliku medijsku pažnju jer je otkriveno da se lečenje zavisnika u njegovim centrima odvijalo batinanjem.

Pre toga, 2009, u rehabilitacionom centru „Crna Reka“ kod Tutina., prvi put su u javnost izašli video-snimci koji prikazuju Peranovića, kako štićenike udara lopatom i pesnicama, navodno primenjujući „metode odvikavanja“…

– Moram priznati da se u ulogama koje sam do sada igrao nisam susretao s takvom vrstom bipolarnog osećaja koji treba preneti, a dobio sam potvrdu u Areni po onoj kiši da je upravo to zaintrigiralo ljude – kaže za Danas Boris Isaković, govoreći o ambivalentnosti lika oca Branka u ovom filmu.

– Čitao sam neke zapise o svešteniku Peranoviću koji je zbog ubistva štićenika osuđen na dvadeset godina i još je u zatvora, pričao sam i sa njegovim advokatom, zanimljivo je, recimo, koliko je i dalje fanatičan. On i u zatvoru sprovdi svoje metode, tera zatvorenike da se svaki dan mole, da prestanu da puše i ne znam šta još. Jako mi je drago što smo, kako je publika pokazala ovde, da ovu čudnu i strašnu priču ispričamo filmskim jezkom.

Šta je vama lično najuzbudljivije u liku oca Branka, koga u filmu „Oče naš“ vidimo u nekim scenama kako štićenicima manipuliše i šarmom, i navodno vrlo brižnim osećanjima?

– Ja bih rekao da je i on zavisnik, ali ne od droge nego od moći, i za mene lično ovaj film pre svega govori o zloupotrebi moći – mi živimo u društvu koje je zloupotrebu moći uspostavilo kao sistem. I tu više nema nikakvih granica, zloupotreba moći je i tamo gde se očekuje najveća empatija, razumevanje, nada, spasenje, a nailazi se na nasilje.

Tako da i to nasilje, zastrašivanje, kontrola i oduzimanje slobode koje unutar manastira prema svojim štićenicima sprovodi otac Branko koga igram nije nikakav izuzetak, nego je način funkcionisanja i posledica sistema u kojem smo već decenijama.

Meni je, spremajući ovu ulogu i istraživajući događaj hapšenja Peranovića bilo vrlo neobično da je on, recimo, posle prvih snimaka brutalnosti koji su se pojavili 2009. i privremenog zatvaranja tog manastirskog centra, nastavio da radi u neformalnom centru za odvikavanje od narkomanije negde kod Loznice, jer su mu ljudi i dalje poveravali svoju decu, smatrajući da on tim brutalnim metodama može da ih izleči, i upravo se tu i dogodilo ubistvo jednog štićenika.

U celom tom kontekstu – društvu koje je nasilje uspostavilo kao sistem, zastrašivanju i kontroli tamo gde bi trebalo da budu razumevanje i prihvatanje, kao što su vera i crkva, gde je za vas bio najveći izazov?

– Upravo ta vrsta podvojene ličnosti u ovom svešteniku, i posebno čitava kontraverza koja je nastala u tom slučaju Crna Reka – da li taj čovek pomaže judima koji su došli da pronađu spas, što je vrlo upitno bilo posle saznjanja da on, zapravo, njih premlaćuje lopatom i kažnjava najsurovije, oko čega se čitava javnost tada podelia.

Sećam se jedne TV emisije u kojoj su neki roditelji zdušno branili njegove metode, i potpisivali mu pristanak da može da radi što god hoće s njihovom decom. To je i bio uslov da ona mogu da uđu u taj manastir. I kad se konačno desilo ubistvo koje je on počinio, onda je sve bilo jasno. Međutim, do tada je prolazilo sve što je taj čovek radio.

To je nešto što je trebalo uhvatiti u filmu – da igram čoveka koji će nekog mladića ubiti lopatom, a da ga ne osuđujem u startu. Naravno, ceo ovaj događaj je i danas vrlo teško razumljiv i u životu, mimo ovog filma.

Mi u filmu gledamo vašeg junaka, oca Branka, koji sebe stavlja čak i u poziciju Boga, vlasnika naših života, a mi to vidimo i realno, u našim političarima. Kako to komentarišete?

– Taj čovek je zavisnik od moći, mnogo strašniji nego zavisnici od droge, on određuje i naređuje kako neko treba da živi, šta treba da misli i da radi. Pri tom, ako neki ne rade to što on zamišlja da moraju da rade, što je po njemu nekakva „moralna“ lestvica, sledi najsurovija kazna. Pri tom je taj čovek duhovnik, koji poseže za nasiljem u svrhu lečenja, a i naša vlast poseže za nasiljem nad studentima i svojim građanima u svrhu „dobrobiti“ za državu, tako da tu zaista ima puno metafora i simbolike.

Vidimo u filmu i kako taj sveštenik vrlo vešto manipuliše svojim štićenicima, predstavlja se kao jedini koji o njima brine, i to su emocionalne ucene. Strašno je kad te emocionalne ucene najgreg tipa, zloupotrebe i manipulacije dolaze od čoveka koji bi po svemu sudeći, s obzirom da je sveštenik, trebalo da prepozna ranjivost tih ljudi, ali on to još više koristi, jer zna da su na ivici.

Zanimljivo je, o čemu je govorio reditelj Goran Stanković, da je Srpska pravoslavna crkva odbila da mu da blagoslov koji je tražio pred snimanje filma „Oče naš“. I ovih turbulentnih godina, u mnogo slučajeva, SPC nije bila na strani svog naroda, pravde, ljudskosti, sećamo se i zastrašujućeg slučaja vladike Kačavende i pedofilije, a danas, recimo, imamo primer patrijarha Porfirija koji stoji uz režim, i koji ni jednog trenutka nije osudio nasilje nad studentima i građanima. O čemu nam to govori?

– Naravno da je to de opšteg licemerja napeg društva, ne samo crkve, koja nikako ne bi smela da pripada ljudima koji nemaju duhovnu i moralnu vertikalu, istinsku empatiju i jednu univerzalnu, bazičnu ljudskost. Sada, u ovim okolnostima protesta koji traju skoro dve godine, ja se, recimo, uopšte ne bih bavio našim patrijarhom.

Više je nego jasno na kojoj strani on stoji, i mislim da je izlišno govoriti o tome. Jer ja se osećam vrlo loše, i zašto bih svoje vreme posvećivao razmišljajući o nekim ljudima koji nisu vredni ni jedne pomisli.