Branka Petrić: Dugo živimo iščašeno vreme, ali se ne menjamo, uporno ostajemo isti 1foto FoNet/Aleksandar Barda

Verujem da se svaki čovek u nekom trenutku pitao da li sam mogao nešto da promenim i da popravim u svom životu, ili, kako bi bilo da opet krenem ispočetka, šta bih uradio kada bih nekim čudom opet dobio priliku da odlučujem o nekim izborima koje sam pravio u prošlosti.

To su one ljudske dileme o tome da li sudbina naš život drži u rukama i da li nam je sve zadato, ili možemo da menjamo svoju sudbinu ako je uhvatimo „za rogove“. I, eto, posle gledanja predstave „Da krenemo ispočetka“, koja nam je došla u pravom trenutku, u vreme pandemije koja nam je uzurpirala živote, možemo da razmišljamo i o ovim malo univerzalnijim i filozofskijim pitanjima – kaže za Danas Branka Petrić, divna glumica i simbol onog najboljeg, najlepšeg i najdostojanstvenijeg Beograda, ali i čitavog prostora koji je nekada bio naša domovina.

U drami Erika Emanuela Šmita, melodramatičnoj, nežnoj i poetičnoj priči u režiji Andree Ade Lazić, čijom je premijerom otvorena nova sezona u Madlenianumu, Branka Petrić oduševljava publiku ulogom bake Lu.

I mada je predstava „Da krenemo ispočetka“ od premijere imala tek nekoliko igranja, već je vidljivo da će biti jedna od omiljenijih i da će imati dug život.

Šmitova baka Lu umnogome liči na vas, puna je životne radosti, optimistična, uprkos godinama veoma je lepa, i čini se kao da u ovoj bajci za odrasle igrate samu sebe. Koliko se vi prepoznajete u ovoj ulozi?

– Baka Lu je divna uloga, odgovara mi po godinama i po tome kako razmišlja o životu, kakav joj je odnos prema ljudima, prema mladima, prema smrti, prošlosti i budućnosti. Ona za sebe kaže – ja sam bila lepa, i to bih i ja kazala. Ona priča o svojim ljubavima kada njen unuk sazna da je imala neke ljubavi, što on sa svojom bakom koja ima osamdeset i više godina, naravno, ne može da spoji u glavi, ali onda dobija odgovor da je bila voljena. To su neke stvari sa kojima mogu da se identifikujem. Ali, postoji još nešto vrlo interesantno, u smislu slučajnosti, ili možda u životu ništa nije slučajno. Kad baka Lu priča o svom detinjstvu i bogatstvu, a očigledno je iz porodice koja duže živi na tom prostoru, ona kaže – naše su bogatstvo bile šume. I u tu imamo sličnosti – po porodičnoj liniji mog oca, i mi smo imali hektare šuma, jele koje su bile lepe i visoke kao gotske katedrale. Imali smo divnu kuću u šumi, pilanu, i iz tog detinjstva u Gorskom Kotaru još uvek pamtim miris posečenog drveća. Mi smo se kao deca igrali u šumi, u tu kuću se odlazilo zimi, ili ako je neko bio bolestan, da udiše čist vazduh. Tokom Drugog svetskog rata Italijani su, nažalost, spalili našu kuću, i time bi se završila i moja veza sa bakom Lu, čiju su kuću otkupili neki drugi ljudi.

Da li ste ovu junakinju odmah osetili i kao svoju nostalgičnu priču?

– Ne, apsolutno. Redosled stvari u pozorištu ide tako da kad dobijem tekst, prvo čitam da vidim o čemu se radi i da li ja to mogu, a pošto sam već gledala neke predstave po dramama Erika Emanuela Šmita, recimo, sjajnog „Posetioca“ u Ateljeu 212 sa Draganom Nikolićem i Vojom Brajovićem, ili „Zagonetne varijacije“, bila sam vrlo srećna što sam u podeli „Da krenemo ispočetka“. U toj drami postoji jedan veliki izazov za reditelja i za glumce, glavni junak se iz sadašnjosti vraća u svoju prošlost od pre četrdeset godina, i bilo nam je najvažnije kako će taj momenat uopšte da živi na sceni. A pravljenje lika je kao da kopaš rudu, moraš da otkrivaš sloj po sloj da bi našao ono pravo, što i treba da nađeš u svakoj ulozi, i te sličnosti sa baka Lu možda sam postala svesna tek kad smo se približili premijeri.

Glavni junak Šmitove melodrame, iako ima priliku da promeni neke svoje životne odluke i napravi novi izbor, ipak bira isti put. Kad biste imali takvu mogućnost, šta biste možda promenili u životu?

– Verovatno bih mislila da bih volela da štošta izmenim, ali nisam sigurna, i to je sad i malo filozofskije pitanje. Ali, da mogu da krenem ispočetka, svakako bih naučila albanski jezik, to je jedna od najvećih žalosti koja mi je ostala. Ako kažeš sebi šta si mogla a nisi uradila, ne osećaš se baš dobro. Ponekad u mislima kažem Bekimu izvini, ali i on je kriv za to, kao i njegova porodica u kojoj su svi savršeno znali srpski, kojim su iz ljubaznosti prema meni uvek govorili kad smo zajedno. A ja nisam insistirala da naučim albanski, išla sam linijom manjeg otpora, pogotovu kad mi je njihova snaha Ajša, divna žena, rekla da je turski mnogo lakši od albanskog, koji ima po tri izraza za jednu reč. Bekim mi to nikada nije zamerio, ali se sećam kad je jednom u šali napravio opasku. Naš prijatelj, glumac Jorgo Vojazis bio je ovde sa suprugom, i Bekim mi je tada rekao: Nađa je mogla da nauči grčki. Danas mi je žao i što nisam naučila francuski, što ne znam da sviram ni na jednom instrumentu, što nisam više putovala sa Bekimom onda kad smo to mogli, na zimovanja i neke plaže južnih mora. Žalim i što češće nismo igrali tango, koji je Bekim plesao savršeno, poput Nurejeva, i uvek sa malim ironijskim otklonom.

Na repertoaru imate i hit predstavu „Šuplji kamen“, i „Arzamas“ u Zvezdara teatru. Gde je veći izazov?

– Koljadin „Šuplji kamen“ doneo nam je mnogo radosti, igrali smo ga na raznim gostovanjima, i u njegovom pozorištu, na festivalu u Rusiji na kojem se izvode samo njegove drame. Za ulogu Galje moram sjajno da izgledam, da imam dobru frizuru, šminku, da hodam u štiklama, da se stegnem kaišem, i za nju mi je bilo potrebno da poverujem da ja to mogu – da mogu i da se vrtim, i da igram, i da zapevam da me glas ne izda ni u visinama ni u nizinama. Rada Đuričin, LJilja Stjepanović i ja igramo tri penzionerke, i sada nas ta predstava vezuje tugom. Još ne možemo da poverujemo da Laneta Gutovića više nema, koji je u „Šupljem kamenu“ igrao penzionera kome se mi udvaramo. Ako poredimo, uloga majke u „Arzamisu“ je potpuno drugačija, iako je ona isto gospođa u poodmaklim godinama koja voli život, ali više ne može da ga živi u raskošnoj punoći kao ranije. Onda vidimo tu promenu koja dolazi sa bolešću, i u toj predstavi, nastaloj po romanu Ivane Dimić za koji je nagrađena NIN-ovom nagradom, u sat i po vremena odigra se ceo život, ne samo te žene i njene situacije, već i njene ćerke koju igra divna Nela Mihailović. Lane Gutović je tu maestralno igrao Smrt, i za mene je ta uloga bila veliki i divan izazov. Boriti se sa saznanjem i ne pristajati, a bivati svestan da počinje nešto da se dešava i da polako više nikada nećeš biti ono što si bio, što u sebi nosi ovaj lik majke.

Kako se čovek nosi i bori sa momentima kad počinje da shvata da više nikada neće biti ono što je bio?

– Važno je pripremiti se, baš je Džek Nikolson o tome govorio. Rekao je da je to voz koji nam uvek dolazi. I šta uraditi, a znaš, i toliko si toga video, toliko si toga čitao da niko nije izuzetak. Ne da se ja sada pripremam da uđem u taj voz, nego je to nešto što je neminovno, i što je normalno. Najviše voliš život, a svakog dana misliš o smrti, to je taj paradoks. Postoji divan Markesov tekst o tome šta bi radio kad bi dobio na poklon komadić života. Između ostalog, on objašnjava starijim ljudima da greše ako misle da su prestali da se zaljubljuju jer su ostarili, nego da su ostarili kad su prestali da se zaljubljuju. A završava ga rečenicom: „Kad bih dobio na poklon komadić života, živeo bih zaljubljen u ljubav.“

Da li preporučujete ljudima da treba da se zaljube?

– Ne ubeđujem da treba da se zaljubiš i kad si star, ako se desi, naravno, divno je. Ali, čovek može da bude zaljubljen u ljubav kroz hiljadu stvari – kroz cveće koje voli, kroz svog psa, kroz predstavu, muziku, prijateljstvo… Ja, recimo, tek sada potpuno osećam svoju slobodu, jer nije lako pristati na sebe – na to ko si, kakav si, i stalno misliš da li bi bilo bolje da si drukčiji, ili da drukčije izgledaš, ili da si pametniji, uspešniji. Kad dođeš u neke godine, najedanput si gospodar, jer si prihvatio sebe. Mene je mnogo toga Bekim naučio svojim životom, i načinom na koji je otišao. Ako se on nije bojao, čega ja imam da se bojim? Čega? On je bio toliko hrabar, njegov čin je za mene herojski, iako Bekim u tom času sigurno nije mislio o tome šta pokazuje i šta dokazuje, nego je odlučio. Jedini strah koji danas imam tiče se mojih najbližih, da im bude dobro, i u mislima sam sa njima.

Na sceni Narodnog pozorišta od novembra se igra „Ivanov“, gde ste sjajni kao Avdotja Nazarovna, starica „neodređene“ profesije ali vrlo važna, jer „povlači konce“ i manipuliše. Da li je ona jedna od metafora našeg mraka?

– Avdotja je vešta, uvek nešto muva, provodadžika je, živi od toga ko joj šta da, i nije važno da li imaš na sceni pet minuta ili sat i po, moraš maksimalno da ideš u nju već iz četvrte brzine, od početka do kraja. Naravno, i nama je jedno od najvažnijih pitanja kako da nađemo smisao života, sa kojim se bori i Ivanov, koji je silno nesretan, duboko smlavljen i urušen, ali iz nekih svojih ličnih razloga. Mi smo se slomili i urušili zato što se čovek najteže menja. Kao, pametni ljudi smisle neku ideju, pa se ti onda kačiš za nju, hoćeš da pogineš, i najedanput vidiš da je ta ideja kao kad presvučeš rukavicu, sa onim groznim šavovima iznutra. Onda dođe druga ideja, pa treća, i opet nema većeg boljitka. Šekspir kaže: „Vreme se iščašilo iz zgloba“, a mi mnogo dugo živimo to iščašeno vreme, ali se ne menjamo, uporno ostajemo isti. Ja radim, imam predstave, radujem se ako je publika dobro primi, srećna sam i ako se desi neka dobra predstava mojim kolegama. I šta mogu više od toga? Da li ću da uradim ono što je Bekim? On je uradio svoje.

Šta je ono što vam je danas najteže?

– Sećam se predstave „Rođeni u Yu“, radili smo je 2011, i to tako što je svako od glumaca sam sebi napisao tekst. Ja sam na kraju imala svoj monolog u kome pričam kako su krenule promene devedesetih godina, odakle je došla ta strašna mržnja, i onda kažem kako smo gledali, i kako i sada gledamo, koliko nam dece odlazi iz zemlje da tamo, kako kaže pesnik, grade neku tuđu civilizaciju. U tom monologu govorim da bih volela da se ovde nikada više ne desi, kao što sam gledala u jednom irskom filmu, da otac kaže detetu: „Beži iz ove zemlje, nemoj više nikada da se vratiš.“ „Rođeni u Yu“ radio je reditelj Dino Mustafić, od tada je prošlo deset godina, i bilo bi mi strašno kada bih opet bila u takvoj vrsti predstave. Mogla bih isto da kažem, iako sam po prirodi apsolutni optimista. Mnogo mi je teško što je sve otišlo u negativu, što je sve zapetljano i što na političkoj sceni svako o svakome govori samo ružno, i kao čekamo da se pojavi neko. U stvari, ne treba mi niko, ne treba mi vođa, želim da stasamo, da postanemo bolji ljudi, a smešno je da u mojim godinama govorim šta mislim o budućnosti. Želim da mlade generacije pokušavaju da rastu kao otvorene jedinke, spremne i široka srca za razgvore, i za drugost i za druge jezike, i drugu boju, i druga razmišljanja, i da imaju moć i uši da čuju jedni druge, a ne samo da jedni drugima šalju najstrašnije poruke. Bekim o tome govori u svojoj knjizi, on kaže da je mržnja virus koji se najbrže širi. To dobro znaju svi oni koji manipulišu ljudima, koji nastoje da ta mržnja opstane, i da uvek mogu da je izvuku kad im bude potrebna. Zato je ostalo to strašno seme iz devedesetih godina, koje je zarazilo mržnjom i mlade generacije koje su pristigle.

Koliko bi Bekim danas bio nesrećan?

– Uh! Mislim da bi bio još nesrećniji, zato što je njega jako duboko sve pogađalo. I ovo što se dešava među Albancima i Srbima, što je u njemu bilo najjače, i događaji i nepravde koje pogađaju ceo svet. Bekim je bio kosmpolita, njemu je i planeta bila mala, i teško je doživljavao kuda svet ide. Najgore od svega je što više nikome ne možeš da veruješ, ni levima, ni desnima, ni Kini, ni Rusiji, ni Englezima… Ne znam šta bih rekla, moraš da budeš kao filozof Srećko Horvat, pa da umeš da kažeš nešto drukčije, novo. Ja mogu samo da ponovim ono što su već mnogi rekli, da smo mi sami jedina grana za koju možemo da se uhvatimo – daj, učini dobro delo prema drugome, pokaži empatiju, ne budi halapljiv i sebičan, ne budi bahat i prostačkog duha, pa da se vratimo najosnovnijim vrednostima koje čine da ovaj život ipak može da se preživi.

Glumački poziv je lep jer je bez kraja

– Jako bih želela da predstava „Da počnemo ispočetka“ ima dug život, i ko zna šta ću otkriti na dvadesetom izvođenju. Mi smo i posle hiljadu pet stotina igranja „Bube u uhu“ pronalazili nešto novo i govorili – pa kako se ranije toga nismo setili. Ili, sećam se nekih scena koje su jako dobre bivale kasnije, prave komedijske, a kad sam gledala snimak, recimo, dvestote predstave tih scena još nije bilo. Zato je naš poziv lep, jer je bez kraja. Kao što je Rahela Ferari govorila – u svakoj ulozi stalno moraš da ideš i dalje, i dalje, i dalje, jer glumac nikada do kraja ne zna koliko uzbudljivih i neočekivanijih slojeva ima njegova uloga i ta priča o kojoj se govori u predstavi.

Kao monah i hrt

Šta ste naučili od Bekima?

– Bekim je bio od onih ljudi koji bi mogli da budu monasi, koji se odriču. Govorila sam mu da je kao hrt, to sam mu i napisala u jednom pismu, pošto hrt jede samo kad mu treba, ono najosnovnije. Možeš da mu staviš najraskošniju hranu, hrt neće pipnuti, zato što nema potrebe za njom. Nije, naravno, uvek bilo lako živeti sa osobom koja je zahtevala mnogo od sebe, a zahtevala je i od drugih. Ali, tokom života smo se prilagođavali jedno drugom, mada sam bila nešto potpuno nasuprot. Bekim je bio veliki posvećenik posla i ja sam mu to omogućavala, a on je pristajao na moju malo veću ležernost što se tiče najjednostavnijih stvari – nisam, recimo, ujutru žurila da namestim krevet, moglo je to da se uradi i uveče kad krenemo na spavanje. I stalno sam kasnila, a on bi uvek stigao ranije, a kašnjenje je grozna osobina. Onda kada sam postala uglavnom tačna, nikada nisam bila kao on, koji je svuda uvek stizao koji minut ranije.

Novi prostori

Vaš sin Uliks sa suprugom Snežanom Bogdanović od devedesetih godina živi u Americi, a i gotovo cela Bekimova familija je u inostranstvu.

– Nova generacija u Bekimovoj porodici osvojila je i novi prostor – jedan od najvećih ponosa je Dirtif Koši, koji je doktor Oksfordskog univerziteta i živi u Londonu. On je sin Bekimove najmlađe sestre, a njena ćerka Urata diplomirala je ekonomiju na američkom univerzitetu i ekspert je za finansije. Sin druge sestre, Uran, radi kao prevodilac, a hteo je da bude glumac. Samo je Bekimov brat Arsim, koji je ovde završio DIF, ostao sa decom na Kosovu, on radi kao sportski novinar, a njegova unuka je diplomirala na Harvardu. Naša unuka Nika diplomirala je na koledžu Nidlberi, želi da bude rediteljka, ali i da menja svet, da ne bude novac i moć u rukama dvadeset najbogatijih ljudi na svetu koji će upravljati ceolom planetom. Naš drugi sin Hedon je ovde sa suprugom Zoricom, ima dvoje dece i pekaru, koja peče najbolji hleb u gradu. Malo li je!