Branko Pleša – glas koji je promenio pozorišni govor

Povodom (jučerašnje) stogodišnjice rođenja pokušavam naglas da mislim da bi to mogao biti Branko Pleša. Sticajem okolnosti Hrvat, rođen u Kiseljaku, nepunih 40 km i ni sat vremena vožnje od Sarajeva, 6. marta 1926. godine u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

Baš komad slovenačkog pisca Ivana Cankara „Kralj Betajnove“ otvorio je novi i verovatno najznačajniji regionalni teatar druge polovine 20. veka – Jugoslovensko dramsko pozorište. Bojan Stupica, kao tvorac kuće, reditelj komada i glumački skaut, doveo je dvadesetdvogodišnjeg Branka Plešu da kao romantični zanesenjak Maks izgovori u predmetnom delu prve reči. Od tog 3. aprila 1948. pa do danas legitimno bi bilo spomeničkoj figuri ispred JDP-a „Ranjenik“ Vanje Radauša, zbog njene gotovo baletske fizičke ekspresivnosti, učitavati lik i delo, posvetu Pleši.

Neverovatno, ove godine padaju četiri jubileja velikana domaćeg glumišta. Sem Pleše, tu je i njemu stilski srodan Stevo Žigon koncem 2026. Između su Slobodan Cica Perović i Pavle Vuisić, pa da ovde ne izostavimo ni Radmilu Savićević, Milana Puzića i Vlastu Velisavljevića.

Branko Pleša je u svojoj karijeri imao različite žanrovske amplitude, ne samo kao pozorišni već i kao filmski glumac i glumac u televizijskim i radio-dramskim ostvarenjima, reditelj i profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Jedan od studenata proisteklih sa njegove klase je Jasna Đuričić. U tom i takvom bogatom profesionalnom životu bio je sedmi dobitnik pozorišne nagrade „Dobričin prsten“ 1988, kojom prilikom je u izdanju Muzeja pozorišne umetnosti izašao biografski zbornik pozorišnih recenzija predstava i ličnosti – rola koje je nosio. Danas se poneki preostali primerak ove publikacije može pronaći na Limundu, baš kao i po Pleši imenovana ulica u Borči, levo od puta za Ovču. Kako bi ovo štivo dobilo dodatni dojam, po hronologiji najznačajnijih uloga citiram delove zbornika.
Milan Dedinac: Plešin stil je jednostavan, nimalo oporan niti konvencionalan, direktan je i refleksivan. Sužava fokus s mizanscena na sebe po sebi, na telo i glas, na lice (Mekdaf u „Magbetu“).

Borislav Mihajlović Mihiz: Pleša je induktivan, inventivan, imaginativan i instinktivan u riziku. Istovremeno kapriciozan i rafiniran. Krojen po meri, da mu se ne vidi šav, kontroliše sopstvene registre emocija, sledom načela: hoću mnogo, smem, mogu (Edgar, „Kralj Lir“).

Milenko Misailović: Šekspirov „Hamlet“ je književni i pozorišni Mont Everest. Na njemu stoje Lorens Olivije i Branko Pleša. NJegov scenski govor i telesna ekspresivnost u zbiru su glumačko-scenska sintaksa. Štaviše, očitava se psihologija karaktera i tehnika scenskog šapta. Pleša ne kazuje već stvara, ne priča već izražava. Daje novi smisao starim rečima i prepoznatljivim rečenicama.

Pleša je doista sazrevao u vremenu pozorišta kao kulturnog zadatka. Uvodeći sugestiju, a ne transformaciju kao svoj postupak i rezultat, sopstvenim bojama portretisao je sebi nesvojstvene – nekog drugog i onog tuđeg. Od sentimentalnog do ciničnog. Ono po čemu je bio drugačiji i svojstven bili su njegova dikcija i glas. Marija Crnobori bi rekla: pomalo nazalan, trun promukao, u skali od baritona do tenora sa svim primesama misli i osećanja određenih tekstom.

Spomenuti Žigon svedoči da je učio od njega, sledeći ga iako su bili vršnjaci. Težio je perfekciji i u konačnici je ostvario. Živeći u različitim sredinama, jezički je bio savršen, bez prizvuka jedne sredine. Melodijski savršen u prelazima ulaznih i silaznih akcenata. Običan, a iznad običnog, najbolje je pročitao sebi po izgovoru sličnog majstora govora u pismu – Acu Popovića.

Pleša dolazi u vremenu smene generacija oličenih u tri neprikosnovena barda: Milivoja Živanovića, LJubiše Jovanovića i Raše Plaovića. Modernizacijom scenskog govora i emocionalne ekspresije, skraćenjem trajanja, racionalizacijom naspram romantizovanja, modernizovao je klasiku. Revolucionisao je dotadašnji pozorišni govor, a govor mu je bio objekt glume. NJime je poentirao dramaturgiju svakog dela. NJegov bravurozni Ivan Karamazov je najbolji igrani Dostojevski ikad, svih vremena. Dakle, kada se saberu svi ovi utisci, Pleša je bio nešto između i likom sličnog Lorensa Olivijea i virtuoznosti Dimitrija Šostakoviča po toj melodičnosti.

Konkretno funkcionalan, ritmički pravilan, po metrici muzičke zvučnosti prirodan (Olga Božičković). Bila je to mikrogluma u mizankadru, filigranske metamorfoze; njegov Gete u seriji „Vuk Karadžić“ jeste aristokratizam po sebi, i kao poza i kao stav, a ne stečeno znanje (Radomir Putnik). Svoje likove nije tumačio i interpretirao, već ih je živeo i razumeo (Slobodan Selenić).

U srazu svega navedenog zanimljiva je trivija da je Pleša u periodu dve decenije odigrao 27 predstava u JDP-u. Da se takoreći sredinom sedamdesetih iz pozorišne glume povukao u pozorišnu režiju u sudaru sa LJubom Tadićem oko alternacije „Kralja Lira“. Tadašnji upravnik Petar Volk stao je na stranu drugog, po kome danas velika sala pozorišta nosi ime.

Avaj, nešto ranije, u februaru 1967, kao reditelj i glavni glumac Pleša postavlja Popovićevog „Boru Šnajdera“ u „Ateljeu 212“. U rasponu do postavke „Bele kafe“ 1991. (u kojoj sam ga ja uhvatio), kao povratka u JDP, Pleša će biti najznačajniji reditelj Ace Popovića, čiji je pak „Razvojni put“ proglašen najboljom posleratnom dramom na srpskom jeziku. U svom rediteljskom postupku Pleša se bavio interpolacijom, nikako štrihovanjem ili nasiljem nad tekstom. Na Radio Beogradu 3 faktički će ustanoviti „Filozofsko pozorište“, Beketovom radio-dramom „Reči i muzika“. U preko 140 drugih izvedenih, kao i 11 radio-režija, ističe se Tomasovo „Pod mlečnom šumom“, kakva u fonoteci pamti samo njega i Ričarda Bartona. Niko kao on nije menjao registre – brzinom misli, glasom lik, postao je glas-lik.

Branko Pleša je rat proveo kao gimnazijalac u Vinkovcima i potom u Zagrebu, nakon rata upisao romanistiku i francuski jezik. Sled slučajnosti odveo ga je na glumačku klasu Tomislava Tanhofera u Zagrebu, gde je, kao i u Splitu, imao svoj kazališni, pa filmski debi u prvim jugoslovenskim filmovima „Slavica“ Vjekoslava Afrića i „Priča o fabrici“ Vladimira Pogačića. Ja lično, zašto i pišem ovaj lament, zavoleo sam ga u najboljem jugoslovenskom noaru „Vetar je stao pred zoru…“ Radoša Novakovića iz 1959, koji mu je ukazao poverenje prvom pravom velikom ulogom partizanskog komesara Pavla u epistolarnoj ekranizaciji romana „Daleko je sunce“ Dobrice Ćosića 1953.

Nakon, ili sa „Vetrom“, Pleša će se pronaći u rediteljskom klišeu suptilnih negativaca, mahom Nemaca u partizanskim filmovima – od američke koprodukcije „Nasilje na trgu“, preko „Bombe u 10 i 10“, „Nirnberškog epiloga“ do „Partizanske eskadrile“ (dakle čak osam ostvarenja). Između ili iznad svih su dva ratna spektakla: sovjetski „Aleksa Dundić“ (1958) i „Marš na Drinu“ (1964) Žike Mitrovića, u tet-a-tetu baš s LJubom Tadićem.

Branko Pleša bio je prvi pik Arsenija Jovanovića za autentičnog tumača istorijskih likova u televizijskim dokudramama kao Robert Openhajmer, Stojan Novaković i Ivo Politeo. Bio je i prvi Nikola Pašić u seriji „Dimitrije Tucović“ i Jovan Ristić u „Svetozaru Markoviću“.

Kako poreklom iz srednje Bosne, Pleša je paša u „Pesmi s Kumbare“, kadija u Velimirovićevom „Dervišu i smrti“.

Nažalost i neverovatno, nedovoljno je zastupljen u kulminaciji naše kinematografije, filmovima reditelja praškog talasa – takoreći samo u „Sabirnom centru“ Gorana Markovića. NJegov svojevrsni kraj je saga o propasti socijalističke aristokratije, serija „Gore dole“ Gordana Mihića i Miloša Radivojevića krajem devedesetih, koja je ostala u drugom planu svih drugih komediografskih perpetuiranja Siniše Pavića tog vremena.

Branko Pleša je imao dve Sterijine nagrade, za Puceljskog iz „Na kraju puta“ 1957. i pomenutog „Boru Šnajdera“ 1967, „Srebrnu arenu“ u Puli za film „Pre istine“ Kokana Rakonjca, „Dobričin prsten“ i „Sedmojulsku nagradu“. Umro je u Beogradu 2001. u sedamdeset petoj godini života.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.