Brazilski kompozitor i gitarista Haim Zenamon, gost Gitar Arta: Za umetnika je važno da bude angažovan, ali ne ideološki 1Foto: Promo

U okviru 23. Gitar Art Festivala za sinoć je Narodnom pozorištu u Beogradu bila najavljena svetska premijera kompozicija „Sa Balkana sa ljubavlju“ brazilskog kompozitora i gitariste Haima Zenamona. Ovo muzičko delo za šest gitara naručeno je baš za ovaj festival koji je sinoć prvi put „osvojio“ i Veliku scenu nacionalnog teatra.

Haim Zemanon, koji je već bio gost Gitar Arta, za ovu svoju kompoziciju kaže da je ispirisana melodijama, glasovima i tragičnom istorijom balkanskog prostora, čemu je dao svoj umetnički pečat, uključujući i uticaj brazilske muzičke tradicije.

– Ideja za ovu saradnju došla je od osnivača Gitar Arta Boška Radojkovića. Prihvatio sam njegov predlog i želju da napišem nešto neobično. Već sam u godinama kad više ne nastupam, ali još komponujem i obožavam kad mi traže tako nešto neobično, jer je to veliki izazov. Tako sam za Esen u Nemačkoj radio kompoziciju koju je izvelo 12 harfi, klasične i električne gitare, uz 125 studenata. Za proslavu jubileja hiljadu godina grada Vroclava u Poljskoj napisao sam kompozicija sa četiri gitare, koja se uklopila u vatromet i ceo taj događaj. Kad me je Boško pitao da napišem tu neobičnu stvar, mesecima sam razmišljao o tome, jer imam taj pristup „stare škole“. Sve radim iz glave, razmišljam i onda to olovkom prenosim na papir, jer sam iz „doba Jure“, pa sam prepisivao i neku staru muziku – Smetanu, Baha… – kaže u razgovoru za Danas Haim Zenamon, koji na 23. Gitar Artu učestvuje kao kompozitor, pedagog i član žirija u takmičenju za mlade gitariste.

Koliko Vam je izazovno bilo i to što je etno tema ovog Gitar Arta, jer je Vaša muzika poznata kao spoj tradicionalnog južnoameričkog zvuka i nekonvencionalnih ritmova i harmonija savremene muzike?

– Upravo tako. Početak moje karijere poklopio se sa stvaranjem nove muzike, tog „novog doba“ muzičke fuzije. Mi smo prvi koji su to započeli, radili smo sa evropskim grupama i to je bilo nešto slično kao kuvanje – mešali smo različite „sastojke“ kao kada biste kombinovali brazilsku i južnoameričku hranu sa srpskom i balkanskom. Danas je to uobičajena i normalna stvar koju svi rade, ali tada to baš i nije bilo tako jednostavno. Zato kad me je Boško pitao da napišem novo delo za Festival rekao je da to možda neće biti lako, ali da iako je za mene izazov, teže će biti za muzičare da to izvedu. Mada, pošto žive ovde, na Balkanu, gde tu muziku slušate, svirate i igrate trebalo bi da za domaće izvođače bude jednostavnije.

Deo Vaše kompozicije posvećen je i sećanju na tragične događaje na Balkanu kojih je bilo i u novijoj i daljoj prošlosti ovog prostora. Da li je za Vas važno da bude umetnik i njegovo delo budu angažovani?

– Veoma je važno da budemo angažovani, ali ne i ideološki – da nam neko govori kako moramo da postupamo i radimo. Mi u duši zapravo jesmo i liberalni i demokratski. Svako ima pravo na mišljenje. Potrebno je da diskutujemo o idejama. Možda se nećemo složiti po svakom pitanju, ali je bitno da se razumemo i saslušamo. Smatram da muzika zapravo treba da nas uči da budemo bolji ljudi, jer mi muzičari možemo da ublažimo patnje i stvorimo bolji svet. Kad sam bio student jednom nastavniku pokazao sam komad koji sam komponovao, a on mi je kratko rekao da je to „sranje“. To je za studenta od osamnaest, devetnaest godina veliki udarac. Srećom, naišao je drugi profesor koji mi je rekao: „Nemoj da te to pogađa, nemoj da ga slušaš, meni se dopada tvoj komad“, što mi je puno značilo jer me je ohrabrilo u daljem radu. Da to nisam čuo možda nikad ne bih komponovao. Zato mislim da je jako dobro da kroz muziku vidimo vedrinu jer je ona poput života – može da nas razveseli, ima momenat igre, ali i tuge. U njoj su prisutne sve te emocije i tuge i sreće. Muzika bez duše zapravo ni nema neku vrednost. Znam ljude koji se ne unose emotivno kad nastupaju. To rade radi zarade, kao izvor prihoda i „tezgu“. To ne znači da ja ne volim novac. Svi ga volimo. Ne odbijam ga, ali on nije moja glavna motivacija. I ovde sam ponovo ne zbog novca, nego zbog muzike.

Kakvu muziku pišete za učenike gitare – početnike i srednjoškolce i šta za Vas znači pedagoški rad?

– Na predavanjima sam naišao na problem da je jako puno komada za gitaru ili previše lako ili veoma teško. Nema ničeg između što ne bi bilo ni toliko komplikovano, ali ni toliko lako, a istovremeno i interesantno za nastupe i publiku koja sluša učenike bilo da su porodica ili njihovi prijatelji. Tako da sam došao na ideju da napravim „epigrame“. To je obično jedna strana muzike bazirane na različitim temama, a prijemčive i za decu jer u njima ima i elemenata fantazije. Ti komadi se veoma uspešno izvode na koncertima jer su jako slušljivi. Na Jutjubu ih ima na hiljade. Meni je veoma drago što mlada deca i gitaristi često koriste te „epigrame“ na takmičenjima i u svojim nastupima. Moja generacija zapravo odumire, ali deca ostaju. Drago mi je i što ne samo mladi, već i veliki izvođači sviraju te komade koji nisu pisani samo za gitaru već i kvartete, violinu, flautu… Oni su na internetu dostupni svima, a za mene je posebno dirljivo i ohrabrujuće što na Jutjubu ima na hiljade snimaka sa njihovih izvođenja.

Da li je za umetnika prednost kad su u njemu „spojeni“ i kompozitor i izvođač?

– To je zapravo jako dobra „kombinacija“, ali ja to u početku nisam shvatao sve dok nije došao producent koji je video jedan moj komad i pitao me zašto to ne bih svirao. Nećkao sam se jer sam razmišljao da veliki kompozitori to ne rade – napišu delo, ali ga ne izvode. Ali ipak sam ga poslušao i reagovanje publike bilo je sjajno. LJudi su bili oduševljeni mojim kompozicijama i redovno su mi prilazili posle koncerata da pitaju da im dam note. Sada volim da sviram isključivo svoje komade. Više ne radim solo gitarske koncerte, jer sada više volim da sarađujem sa muzičarima i pevačima, a događa se i da sviram kad u kompozicijama ima i nešto španske muzike.

Gde je mesto klasične gitare u umetnosti 21. veka i kakva je situacija u Južnoj Americi kad je reč o školovanju mladih muzičara, publici, interesovanju?

– Popularnost gitare, kao i drugih instrumenata je promenljiva, ima uspone i padove. Kad sam ja počinjao karijeru, gitara je bila jako popularna, bila je instrument broj jedan. Potom je njena popularnost jako opala, a sada se dosta dobro drži. Tu je električna rok gitara koja privlači hiljade ljudi, a i gitarska muzika je relativno popularna, posebno među mladima. Šta će biti u budućnosti, ne znamo. To je kao i sa klavirom. Jedno vreme nismo mogli da živimo od pijanista, svuda ih je bilo, poput bolesti. Sada ih nigde vidite, iako ima sjajnih pijanista i od 12 godina. Nemaju gde da nastupaju, nema ranije popularnosti niti želje publike za tom vrstom muzike. Moji studenti sa nastave gitare relativno dobro prolaze kao nastavnici, čak i kompozitori, a snalaze se po pitanju koncerata klasične gitare. Sa solo gitarom je svakako teže, zato svojim studentima savetujem da se više bave kamernom muzikom je je prijemčivija za publiku. Činjenica je da električna gitara sa dve žice može da privuče na stotine hiljada ljudi dok je za solo gitaru potrebno stotine hiljada nota da bi privukli sto ljudi. Svakako, mora se razmišljati i o tome da su se vremena promenila. Pre možda 300 godina nastupi su za muzičare bili su lakši jer se prosto čuo vazduh, ljudi kako dišu. Sada su svi užurbani, zauzeti, zbog televizije, restorana, buke tako da kad odete na koncert solo gitare nemate koncentraciju da slušate muziku. Sad ljudi često koriste i mikrofone i druga pomagala, tako da što se tiče solo gitare mislim da tu trenutno nema neke budućnosti. Kad mi dođe student koji kaže da želi time da se bavi, savetujem ga da to ne čini jer će se mučiti, a ja ne želim da se ljudi muče. Među studentima kruži štos i da su časovi i nastava dosadni jer nema daljinskog upravljača kojim mogu da promene profesora i kanal.

Prevod sa engleskog jezika Igor Jaramaz

Srodna duša

U susretu sa beogradskim novinarima Haim Zenamon otkrio je da se u njegovoj kompoziciji “Sa Balkana sa ljubavlju” oseća i srodnost “slovenske duše” jer ima daleke ruske korene iz Mongolije.

Rođen je u prestonici Bolivije – La Paza, a gitaru i kompoziciju studirao je u Izraelu, Španiji, Portugalu, Urugvaju, Brazilu, Mađarskoj, kao i na Akademiji legendarnog Heberta fon Karajana u Nemačkoj.

Zenamon je osnivač Katedre za gitaru pri Školi za muziku i likovne umetnosti u Parani, a jedno vreme bio je i profesor u Berlinu.

Sada živi u Brazilu.

Komponovao je baletsku i simfonijsku muziku, a njegova orkestarska dela izvode se širom sveta.

Njegov autorski opus obuhvata veše od 190 kompozicija koje su različiti orkestri, ansambli i solisti izveli i snimili na više od 300 albuma, a kao izvođač iza sebe ima više od 2.600 koncerata.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.