– Možda bi pravi odgovor bio šta za mene znači pisati o umetnosti. Verujem da svaka relevantna umetnička kritika najpre mora imati svest da deluje u određenom javnom prostoru; samim tim, pisac o umetnosti svoje stavove mora graditi na konkretnim argumentima koji da bi bili relevantni, moraju imati svoje teoretsko i filozofsko utemeljenje. Svaka kritika, nužno postavlja parametre vrednovanja fenomena kojima se bavi – stoga i svako pisanje o umetnosti jeste iznošenje određenog političkog, ideološkog ali i etičkog stava. Vrednosti koje svako pisanje o umetnosti sa sobom nosi jesu autorefleksivnost, kritičnost, pravovremenost argumenata, kosmpolitizam, i ,naravno, obična, sasvim ljudska i lična – ljubav prema umetnosti. U tom smislu, nagrada može značiti samo jedno – da vaša potreba za pisanjem kao javnim delovanjem, vaši teoretski i filozofski stavovi, političke i ideološke pozicije, etički svetonazori, dakle sve ono što vas čini građaninom, ali i svesnom individuom, možda, uprkos svemu, imaju smisla.

Vi ste odlučili da pišete o radu „Cigani i psi“ Zorana Todorovića. Kakav je lično vaš odnos prema tom radu?

– Ne mogu da razdvojim ono što je lični stav od onoga što bi bio teoretski, filozofski, istorijski, umetnički, estetički, politički, ideološki, odnosno, javni, profesionalni stav. Pisanje o umetnosti uvek počinje od lične fascinacije i čiste ljubavi prema umetnosti ali potom promišljanje te iste umetnosti gradite na argumentima i u skladu sa sopstvenim znanjem i etičkim i političkim vrednostima. Moj lični odnos prema radu „Cigani i psi“ je tako istovremeno i profesionalan, te je iznet u pomenutom tekstu – reč je o hrabrom radu koji pogađa traumatična mesta života u današnjoj Srbiji, odnosno, o radu koji pokreće teška ideološka, moralna i etička pitanja Srbije dvehiljaditih.

Kako vidite aktivizam, to jest, „artivizam“ na domaćoj umetničkoj sceni, a kako u svetu i koji je za vas u tom smislu najsvetliji primer i zašto?

– Misliti umetnost kao političku kategoriju, kao svesno kritičko i subverzivno delovanje unutar određenog društvenog prostora znači misliti promenu paradigme unutar umetnosti koja se desila pre skoro jednog veka, odnosno, od trenutka kada je Dišan izložio svoj pisoar, odnosno, od trenutka kada je Kejdž komponovao svojih „4.33“ (Četiri minuta i trideset tri sekunde tišine) pre pola veka: nakon Dišanovog pisoara i nakon Kejdžove tišine sadržaj umetnosti više nije estetski već je društveni, odnosno, politički. To ne znači da je politika jedini sadržaj koji umetnost nudi, niti da je autonomija umetnosti prevaziđena kategorija već da nema večite, vanvremenske umetnosti – najbolja umetnost je ona koja najbolje korespondira sa svojim vremenom.

Istetovirali ste Kejdžov rad za „4.33“, to jest, dobili ste tetovažu na poklon, od prijatelja…

– To je teoretski, ideološki stav – da ne postoji umetnost po sebi, umetnost koja je izolovana od društva, institucije, ideologije, nekog socijalnog okvira u kojem nastaje. Dišanov zahvat sa pisoarom i kasnije Kejdžov „4.33“ govore da umetnost jeste teorijski društveni konsenzus. Umetničko delo je ono što zapravo mi kao učesnici u nekom kontekstu, dijalogu unutar sveta umetnosti govorimo da jeste umetnost. I zbog toga je to ključno delo u istoriji 20. veka jer ono obeležava promenu paradigme u statusu umetničkog dela. Taj zahvat i obeležavanje Kejdžove partiture na telu jeste zapravo javno predstavljanje teoretskog ideološkog, a samim tim i ličnog stava.

Odbacivanje stereotipa

„Rad Cigani i psi realizovan je kao video instalacija koja se sastoji od dva filma projektovana na dva platna. Snimanje je obavljeno mikrokamerama koje su na beogradskim ulicama nosila deca – prosjaci romske nacionalnosti i psi lutalice. Već i ovaj podatak o nastanku rada deluje šokantno, i kako je već primećeno, a što usvaja i Nikola Dedić, ovaj rad odbacuje sve stereotipe „političke korektnosti“ kao oblika bavljenja socijalnim problemima, piše između ostalog u obrazloženju Nagrade. Nagrada se sastoji iz plakete sa likom Lazara Trifunovića, novčanog iznosa i autorske izložbe.

Priznanje DIUS Svetlani Petrović

Priznanje Društva istoričara umetnosti Srbije za najbolju autorsku izložbu u 2010. dobila je Svetlana Patrović, urednica Likovne redakcije Kulturnog centra Beograda za izložbu Moje iskustvo u svesci, priređenoj u Likovnoj galeriji , juna 2010. Žiri koji je radio u sastavu: dr Simona Čupić, profesor na Odeljenju istorije umetnosti Filozofskog fakulteta, Slobodan Jovanović, kustos Muzeja primenjenih umetnosti i mr Dragana Kovačić, savetnik Narodnog muzeja i predsednik žirija, u obrazloženju ističe da „ova izložba, posvećena pedesetoj godišnjici rada Galerije, napušta praksu kojom se jubileji obeležavaju reprezentativnim ili revijalnim formama i opredeljuje se za svesku kao izvorni likovni format koji na najneposredniji način dokumentarizuje umetnikovo lično iskustvo i njegove relacije prema unutrašnjem i spoljašnjem okruženju“

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.