Amarkord je konstruisan kao niz vinjeta – profesor promišlja o istoriji grada, deca izvode razne smicalice, a u jednoj nadrealnoj sceni deda mladog junaka gubi se u magli. Svaka epizoda ilustruje centralnu temu filma – nedostatak individualne odgovornost koji karakteriše moderno društvo.

Muzičko obrazovanje i umetnost važni su jer mi smo poput tog starca, nismo izgubljeni u magli, ali smo utopljeni u moru polusveta, koji, čak i kad govori pokazuje svoju niskost, koristeći jezik koji je neretko banalan, ako ne i prizemno vulgaran… Harmonija je koncept koji se deli. Muzičko obrazovanje je usađivanje osnovnih građanskih principa u društvo koje će biti uvaženo. U orkestru sve doprinosi potpunoj harmoniji, ali postoji i disonantnost, kao trenutak tenzije i krize koji se potom utapa u harmonij. Na taj način svi mi izlazimo iz magle…

Svet nove muzike je u velikoj krizi. Hiljade kompozitora širom sveta stvaraju muziku koja se izvodi dva ili tri puta, a zatim biva zaboravljena. Mi, izvođači osećamo da smo obavili našu dužnost. Problem sa novom muzikom jeste to što je distanca između kompozitora i publike postala ogromna. Kompozitori više ne pišu po meri orkestara. U doba Verdija ljudi su pevušili njegove melodije posle samo jednog slušanja. Verdi je govorio čoveku o doživljajima drugog čoveka, nije opisivao superheroje. Čak i kad je komponovao na osnovu legendi, i dalje je sve dočaravao na ljudski način. Svi se prepoznaju u katakterima koje je Verdi postavio na scenu. Verdi, kao kompozitor, kao muzičar, imao je takav talenat u prikazivanju duše italijanskog naroda – svih osećanja, ljubavi, mržnje, ljubomore, patnje svih vrsta. NJegova sposobnost da sjedini sve ove elemnte u jedinstven univerzum jeste razlog zašto njegovu muziku vole i prihvataju svi ljudi u svetu. Verujem da ćemo, kad sve kulture sveta daju svoj doprinos, pronaći novi način da pišemo muziku – pojaviće se sinteza. Zasad, novi kompozitori su pomalo udaljeni od potreba publike…

Od 1800. do 1900. italijanski kompozitori su pomagali u ujedinjenju Evrope. Imali su veliki uticaj i zaista su predstavljali prvi znak ujedinjene Evrope. Muzičari često promovišu mir. Diktatori često ućutkuju umetnike i ograničavaju forme umetničkog izražavanja kad dođu na vlast. Mi u Evropi osećamo prednosti jedinstvene valute, ali ne postoji zajedničko osećanje. Vidim nacionalizam i rigidnost. Evropa je uvek bila doživljavana kao kolevka kulture, ali istoriju ne čine samo intelektualci i naučnici, već i rat i krv, što otežava napore da se pronađe zajedničko tlo, ali nadam se da će se to desiti. Nastojanje da se prevaziđu različite prepreke koje nas dele završeno je osmišljavanjem kulturne vizije, za koju su, pre svega, bili zaslužni italijanski muzičari koji su srećno živeli u inostranstvu – Paisielo i Čimaroza u Sankt Peterburgu, Spontini u Berlinu, Salijeri u Beču, Kerubini u Parizu, Merkadante u Madridu. Hajdn je navodio da ga ga je Porpora naučio tajnama komponovanja, a kastrat Kafareli stekao je toliku moć svojim pevanjem da je mogao da utiče na politiku u Španiji… Na mom festivalu u Raveni umeli smo da okupimo Srbe i Hrvate na istom mestu, kao i Jermene i Turke. Svako umetničko delo predstavlja slobodan vid izražavanja duše i seže dalje od politike, čak i ukoliko ga zloupotrebe oni koji imaju moć. Samo se setimo kako su nacisti zabranjivali muziku Mendelsona i Malera. Uvek sam se borio za slobodu izražavanja…

Teško je odgovoriti da li bih izabrao da budem kompozitor ili dirigent da mogu ponovo da biram jer mi nikada namera nije bila da postanem muzičar. Iako je moj otac bio doktor, verovao je da je muzika neophodna za opšte obrazovanje dečaka ili devojčice. Želeo je da ja i moja četvorica braće postanemo profesionalci, kao što su doktori, advokati, inženjeri ili arhitekte. U to vreme postati profesionalni muzičar na jugu Italije bilo je poput leta na mesec, nešto neobično. Postao sam dirigent pod neočekivanim okolnostima i ne mogu da kažem da li bih da se ponovo rodim postao kompozitor ili dirigent. Srećan sam što sam rođen u ovoj državi. Moramo se pripremiti za budućnost, ali mi zaboravljavamo prošlost, što čini evropski identitet ranjivim…

Veoma sam blizak muzičarima iz „Bečke filharmonije“ jer sam tamo dirigovao više od 40 godina, što je rekord koji niko drugi nije oborio. Stoga, muzičari su u stanju da stvore zvuk kakav želim.

Putevi prijateljstva Rikarda Mutija

Italijanski dirigent Rikardo Muti (Riccardo Muti) rođen je 28. jula 1941. u Napulju kao prvi od pet sinova. Muti je od 1969. oženjen mecosopranistkinjom Kristinom Macavilani (Cristina Mazzavillani) i otac je troje dece. Studirao je klavir na konzervatorijumu „San Pietro a Majella“ i filozofiju na univerzitetu u Napulju. Tokom svoje izvanredne karijere Muti je dirigovao najpoznatijim orkestrima sveta, kao što su „Berlinska filharmonija“, „Simfonijski orkestar Bavarskog radija“, „NJujorška filharmonija“ i „Francuski nacionalni orkestar“. Sa „Bečkom filharmonijom“ Muti ima posebno bliske veze. Još od 1971. Muti diriguje „Filharmonijom“ u Beču, Salcburgu i svuda u svetu. U septembru 2010. Rikardo Muti postao je muzički direktor „Simfonijskog orkestra“ u Čikagu a iste godine dobija priznanje „Muzičara godine“ od najstarijeg američkog magazina za klasičnu muziku „Musical America“.

U avgustu 1971. na „Salcburškim festivalskim igrama“ započela je saradnja između „Bečke filharmonije“ i dirigenta Mutija koja je rezultirala sa skoro 500 zajedničkih koncerata. Poseban kvalitet zajedničkih izvođenja počiva na tome što se Muti intenzivno priprema za koncerte i mnogo pažnje polaže na detalje, što ga svrstava u posebne poznavaoce specifičnog zvuka „Bečke filharmonije“. Tu povezanost predstavlja i činjenica da je Rikardo Muti na svoj 70. rođendan u Salcburgu proglašen počasnim članom „Bečke filharmonije“.

Socijalni angažman umetnika Rikarda Mutija odražava se na koncertima koji se održavaju u okviru projekta „Le vie dell´Amicizia“ („Putevi prijateljstva“) na mestima koja označavaju turbulentnu prošlost i savremenu istoriju. Takvi koncerti izvođeni su u Sarajevu (1997), Bejrutu (1998), Jerusalimu (1999), Moskvi (2000), Jerevanu i Istanbulu (2001), NJujorku (2002), Kairu (2003), Damasku (2004), El Diemu i Tunisu (2005), Meknesu (2006), Libanu (2007), Sarajevu (2009), Trstu (2010), Najrobiju (2011), Raveni (2012), Mirandoli (2013), Redipuljiji (2014), Otrantu (2015), Tokiju (2016) i Teheranu (2017)…

Tokom svoje karijere Rikardo Muti dobio je brojna međunarodna priznanja a među njima priznanje Republike Italije „Cavaliere di Gran Croce“, orden zasluga Savezne Republike Nemačke, priznanje oficira počasne legije Muti je dobio od francuskog predsednika Nikole Sarkozija na privatnoj ceremoniji u palati „Šanzelize“. Britanska kraljica Elizabeta II proglasila je Mutija za „Honorary Knights Commander of the Order of the British Empire“. Za njegov doprinos negovanju Mocarta salcburški „Mocarteum“ dodelio mu je srebrnu medalju, a u Beču je postao počasni član „Društva prijatelja muzike“ – „Bečkog dvorskog muzičkog orkestra“ i „Bečke državne opere“. Ruski predsednik Putin dodelio mu je orden prijateljstva, a država Izrael ukazala mu je počast dodelivši mu nagradu „Wolf“ u umetnosti za negovanje prijateljskih odnosa među narodima. Rikardo Muti dobio je počasne titule sa brojnih univerziteta u Italiji i inostranstvu. Među njima je i poslednja iz 2014, titula počasnog doktora na univerzitetu „Northwestern University“ u Čikagu.