Dragana Varagić/Foto: Nenad Kovačević„Nisam pretpostavila da će, za vreme proba, život da nam se umeša sa eksplozijom interesovanja i dilema o veštačkoj inteligenciji“, kaže za Danas Dragana Varagić, rediteljka komada R.U.R. Karela Čapeka, koji će publika premijerno gledati u NP Užice u četvrtak, 8. juna od 20 časova.
Drama R.U.R. (Rosumovi univerzalni roboti), koja je objavljena 1920. godine i u kojoj se prvi put pominje pojam robot, problematizuje automatizaciju i dehumanizaciju rada, otuđenje čoveka i etičnost iskorišćavanja njegovog radnog angažovanja, postavlja dilemu da li androidi, kako bismo danas nazvali Čapekove robote, mogu da zamene čoveka.
„Prvi put sam Čapekov tekst pročitala za vreme poslediplomskih studija u Kanadi i pomislila da ću ga jednog dana režirati. Moje profesorsko i pozorišno istrazivanje u Kanadi je bilo o vezama između nauke i umetnosti i već sam radila projekte koji su uključivali taj odnos. S druge strane, volim da preplićem vremena, a Čapek mi daje tu mogućnost“, objašnjava za Danas Dragana Varagić, glumica i profesorka na Akademiji umetnosti u Beogradu zašto je odabrala da režira taj komad.
Život i pozorište
Na pitanje u kojoj meri taj komad koincidira sa aktulenim i globalnim raspravama o veštačkoj inteligenciji, pa i strahovima od nje, a koja iskazuje i takve kapacitete da je u stanju da nas dehumanizuje, naša sagovornica navodi da je to bila slučajnost.
„Kad su me pozvali iz Narodog pozorišta Užice da režiram, predložila sam R.U.R., zato što ga volim, zato sto je zagonetka. Nisam pretpostavila da će“, dodaje, „za vreme proba, život da nam se umeša sa eksplozijom interesovanja i dilema o veštačkoj inteligenciji“.
Njena istraživanja o tome su se, kaže veoma proširila i podaci su zastrašujući, a peticije i upozorenja, baš onih koji se bave robotikom, postaju ekstremni“.
„Iznenadila sam se koliko malo znamo o realnosti koju živimo, a koja nam mnogo šta odredjuje u bliskoj budućnosti. Naša sposobnost apsorpcije takvih podataka je“, objašnjava, „smanjena, podaci deluju nadrealno, a mi ih već živimo“.
„Čapek“, dodaje, „nije protiv razvoja nauke, ali njegov komad je upozoravajući“.
Chat GPT
„I mi smo, za vreme proba, tražili od Chat GPT da nam prevede komad sa českog na srpski i koristili taj prevod kao referencu. „Druzili“ smo se i sa Siri aplikacijom, provocirali je raznim pitanjima i otkrili odgovore koje i naši roboti izgovaraju“.
U procesu priprema, zajedno sa užičkim ansamblom, istraživala je „strukturu kombinacija svakodnevnih i naučno-fantastičnih elemenata u današnjim poznatim serijama, koje najbolje komuniciraju sa publikom.
„To je bio istrazivački proces skromnog budžeta jer, ipak, mi smo pozorište, ali taj proces nas je darovao mnogim pitanjima“, navodi rediteljka i dodaje da je „od Čapeka mnogo naučila, ali da sve ne može i ne treba da stane u jednu predstavu“ i ističe da je „sigurna u to da će se s njim još koji put sresti“.
Čapek i naše vreme
Komad koji će publika gledati u užičkom pozorištu, dodaje, pre svega, stilski je drugačji od Čapekovog komada.
„Napravila sam neke intervencije na osnovu saznanja o tome šta mladi ljudi čitaju iz R.U.R.-a, šta je to što njima pravi most između Čapekovog i našeg vremena“.
Čapek je, podseća, „izmislio reč robot za pojam koji nije postojao, što znači da ne postoji slika koja se vezuje za reč robot i gradio ju je od početka, poigravajući se stereotipima“.
„Mi danas imamo sliku mehaničkog robota, ali ono što je u vezi sa današnjim vremenom je bestelesnost vestačke inteligencije sa čim, paradoksalno, uglavnom nemamo problem i to je deo dosadašnjeg uticaja veštačke inteligencije na nas“.
Komunikacija i kovid
Naša sagovornica ocenjuje da izlazimo iz vremena kovida, kada smo bili vezani za mašine da bismo komunicirali, kada je lično prisustvo postajalo sve manje potrebno.
„Posledice kovida su globalne i“, kako procenjuje, „tek će se pokazati baš na planu potrebe za bogatstvom komunikacije“, a potom navodi da su „nečija boja glasa, iznenadni smeh, iskra u oku zamenjeni bezglasnim smehom, ikonicama za smeh i nediferenciranim reakcijama onih koji su kliknuli „lajk“.
„Više ne slavimo bogatstvo različitosti života. Nije nam potrebno da bismo osećali zadovoljstvo i uzbudjenje“, ocenjuje Dragana Varagić.
Robot i smeh
Prisećajući se svojih prvih onlajn časova, kad je modifikovala program svojih studenata, kaže da je bila „uzbuđena novim mogućnostima i imala osećaj da otkriva nešto novo i da joj je to vraćalo energiju“.
„Kada bih završila časove, bila sam zadovoljna, ali energija me nije dalje nosila. U stvari, imala sam osecaj dovoljnosti, a ne entuzijazma. Prva stvar koju sam gubila bio je humor. Čapek kaže u našem komadu „niko nikad nije video robota da se smeje“.
Tehnologija, ocenjuje, „ne prepoznaje humor, a Čapek je pravio priču u kojoj se ljudi i roboti ogledaju“.
„Upozorava nas na mehanizam ljudske destrukcije koga je, kad se pokrene, teško zaustaviti. Visoka inteligencija nije dovoljna za razumevanje sopstvenog postojanja“, poručuje naša sagovornica i pita se: „Gde nam je Duša danas?“
Autorski tim
Osim režije, Dragana Varagić je adaptirala komad. Saradnik dramaturg je Slobodan Obradović, scenografiju je osmislila Lana Škundrić, asistentkinja scenografkinje je Marijana Zorzić Petrović. Kosimografkinja je Velimirka Damjanović, a njena asistentkinja Bojana Kostadinović. Miziku potpisuje Irena Popović Dragović, a koreografiju Isidora Stanišić.
Glumačka ekipa
U komadu igraju glumci: Dejan Maksimović, Vanja Kovačević, Divna Marić, Tijana Karaičić Radojičić, Vahidin Prelić, Igor Borojević, Hadži Nemanja Jovanović, Branislav Ljubičić, Nikola Penezić, Aleksandar Stojić i dečak Vasilije Savić.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
