Dualizam sfera ili o sukobu države i individue 1Foto: Horn

Građanski rat je upravo okončan. Nakon što su Eteokle i Polinik, sinovi Edipovi, u borbi o moć uzajamno poubijali, Kreont je zaposeo tron. Dvosmislenost istorije je i novoj vlasti neugodna i suspektna.

Da bi sebi pribavio važnost, Kreont izdaje zakon po kome se jedan od braće sme sahraniti, drugi ne. Kreontova politička sudbina je vezana sa važenjem tog zakona. Antigona taj zakon dezavuiše time što će proteranog brata dva puta sahraniti. Što time ona u ime višeg, nepisanog zakona (nomos agraphos), sopstvenu smrt rizikuje, to su Kreontovi zakoni i sankcije pred njom bez ikakve relevantnosti.

Pitanje kada i pod kojim uslovima zakoni imaju važenje, postavlja Antigona na radikalan način. To je pitanje koje seže u srž slobode i odgovornosti. Poredak koji Kreont po svaku cenu želi da očuva neće nadživeti Antigoninu smrt.

Grandseugneur nemačkog pozorišta Hans Nojenfels, koji je nedavno za svoje životno delo ovenčan lovorikama nemačke pozorišne nagrade „Faust“, koji se u toku svoje prominentne režiserske karijere intenzivno bavio grčkim tragedijama, ponovo je, posle 16 godina, gost-režiser u Rezidencteatru u Minhenu, inscenirajući Sofoklovu „Antigonu“. Nojenfels je u svojoj inscenaciji nastojao da se, uz sav antički patos, kloni muzealne inscenacije. Umesto toga je 75-godišnjak tražio „link“ sa savremenošću.

Šta zapravo pokreće Antigonu: neuvažavanje zakona kao politička provokacija? Feministički akt otpora protiv vlasti muškarca? Delanje iz čiste ljubavi prema svome bratu? Poštovanje arhaičnog religioznog zakona koji nalaže da mrtve treba sahraniti?

Jednoznačan odgovor na ova pitanja ne postoji – o tome se ukrštaju koplja u diskusiji teatrologa i teoretičara književnosti od 442. g. pre Hrista, odnosno od kada je ova drama praizvedena. Nojenfels se nije odlučio ni za jednu varijantu te i u ovoj inscenaciji ambivalentnost Antigone ostaje njen trajni epitet. Režiser Nojenfels i njegov asistent Filip Losau su partije hora ove tragedije „individualizovali“ time što ih govori glumica Elizabet Trisenar, supruga režisera Nojengfelsa, umesto hora. Ta uloga je compositum – istovremeno uloga moderatora, medijatora, komentatora i (sa)učesnika u dramskom zbivanju. Izostavljanjem uloge hora Nojenfels naglašava intimnost inscenacije u čijem je fokusu Kreont i Antigona, njihovi oprečni nazori i delanje. Iako je simpatija režisera na strani Antigone, on ne previđa da Kreont jednako ima nekoliko argumenata za svoje zapovesti i zakone – Hegel je u „Fenomenologiji duha“ napisao da „Kreont nije u nepravu“ – i da Antigona prekoračuje granice između otpora i besomučnosti.

Kao mahnita, ne štedeći sebe, predstavlja beskrajno talentovana Valeri Čeplanova svoju ulogu Antigone. Već na samom početku, pre no što izusti i jednu reč, ona udara čelom o pod kada je Kreontova straža zastaje u momentu u kome je pokušala da sahrani svoga brata, odevena sva u crno, do grla zakopčana: dogmatični asket i martir svoga religiozno-moralnog uverenja. Antigona argumentuje sa pozicija morala, ne politike. NJen imperativ je nepisani zakon (nomos agrafos) – da mrtve treba sahraniti – koji stoji u antagonizmu sa lojalnošću zakonima koji izdaju autokrati. U ovome je možda fundamentalna didaktika u sukobu moralnih i političkih argumenata. Uloga Antigone ima osobiti sugestivni karakter: ona je neustrašiva heroina humaniteta u čijem govoru i delanju valja i u našem vremenu videti ideal. Ona ne argumentuje politički, već moralno-ontološki. Kreont u poštovanju zakona domovine vidi najviše načelo, te mu brutalna sredstva u ostvarenju takvog ideala nisu bila nikakva prepreka. Izvestan napoleonovski sindrom se u ovom karakteru jasno artikuliše. Ukrštaj antitičnih sfera koji oličavaju Antigona i Kreont lebdi nad ovom Sofoklovom tragedijom, nerazrešiva aporija moralnog i političkog dualizma.

Čeplanova igra virtuozno Antigoninu gotovo dogmatičku uverenost, stremeći rešeno, direktno i sa suptilnim osmehom u nesreću. Sve to vreme ona ne udostojava svoga antagonistu Kreonta ni jednog jedinog pogleda. Ulogu Kreonta igra kongenijalno Norman Haker. Sve se ovo zbiva na bini u čijoj pozadini stoji moto: „Rat je završen. Ptičiji cvrkut može da otpočne“. Ova u konjuktivu formulisana „mogućnost“ je prepuštena čoveku, koji, „izgleda da je sebi zadao nepromenljivi cilj“, kao što žena iz Tebe u ime hora na kraju tragedije rezignirano formuliše. Dugi i svečani aplauz.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.