Eduar Mane: Otac moderne umetnosti i tajna koja ga je proganjala do smrti

Eduar Mane bio je majstor provokacije i umetnik koji je prkosio pravilima. Rođen je u imućnoj pariskoj porodici, od njega se očekivala karijera u pravu ili mornarici, no on je odabrao kist, a njime je odlučio da bode licemerje visokog društva, piše Večernji.hr.

Njegova slika „Doručak na travi“, izložena 1863. na Salonu odbijenih, izazvala je neviđeni skandal. Prizor nage žene koja opušteno razgovara sa dvojicom potpuno odevenih savremenih muškaraca bio je previše za tadašnju publiku, koja je delo proglasila vulgarnim i nedovršenim.

Samo dve godine kasnije, na zvaničnom Salonu, njegova „Olimpija“ izazvala je još veći bes. Nije to bila idealizovana Venera, već besramno direktna prostitutka koja je svojim prodornim pogledom posmatrača uvlačila u svoj svet. Kritičari su bili zgroženi, no mladi umetnici u Maneu su videli vizionara koji je utro put novom dobu.

Dok je javnost raspravljala o golotinji na njegovim slikama, Mane je vodio bitku sa skandalom unutar sopstvena četiri zida. Godine 1849. njegova porodica zaposlila je devetnaestogodišnju nizozemsku pijanistkinju Suzanu Lenhof da podučava sedamnaestogodišnjeg Eduara i njegovog mlađeg brata. Nepune tri godine kasnije, Suzana je rodila vanbračnog sina, Leona.

Dečakov izvod iz matične knjige rođenih bio je farsa – kao otac je naveden izvesni Koela, ime za koje se veruje da je izmišljeno, a sam Eduar Mane upisan je kao dečakov kum. Dugi niz godina, kako bi se prikrila sramota, Leon je u društvu predstavljan kao Suzanin mlađi brat, a tu istinu i sam je verovao sve do svoje dvadesete godine.

Misterija očinstva proganjala je porodicu decenijama i do danas ostaje nerešena. Najočigledniji kandidat bio je sam Eduar, koji je sa Suzanom održavao ljubavnu vezu desetak godina pre nego što ju je oženio. No, postojala je i mračnija teorija: da je dečakov otac zapravo Ogist Mane, Eduarov strogi otac.

Ogist, ugledni sudija i nosilac Legije časti, navodno je takođe bio u vezi sa Suzanom. Ova mogućnost bacala je senku incestuozne dvoličnosti na sliku ugledne buržoaske porodice. U prilog toj teoriji išla je i činjenica da je Eduar oženio Suzanu tek 1863, godinu dana nakon očeve smrti, kao da je čekao da se oslobodi njegovog uticaja ili da se reši nasledstvo.

Eduar Mane nikada nije javno priznao Leona kao sina, iako je dečak bio jedan od njegovih najčešćih modela, pojavivši se na čak sedamnaest slika. Ipak, ti portreti odišu neobičnom hladnoćom. Na slikama poput „Dečaka sa mačem“ ili „Doručka u ateljeu“, Leon je prikazan kao ozbiljan, distanciran i gotovo bezizražajan lik.

U tim delima nema topline ni očinske ljubavi koja bi se očekivala, što je u oštrom kontrastu sa emotivnim i živim portretima koje je Mane slikao, poput onih svoje prijateljice i koleginice Bert Morizo. Leon na platnima ostaje zagonetka, baš kao i u životu – tihi svedok porodične tajne.

Poslednje godine Maneovog života obeležila je iscrpljujuća borba sa teškom bolešću. Poput svog oca, oboleo je od sifilisa, koji je u tercijarnoj fazi izazvao lokomotornu ataksiju – neurološki poremećaj koji mu je uzrokovao nesnosne bolove u nogama i progresivno uništavao koordinaciju pokreta.

Nekadašnji neumorni šetač pariskim bulevarima, takozvani flaner, postao je prikovan za svoj atelje, često primoran da slika sedeći. Uprkos ogromnim patnjama, njegov slikarski genije nije jenjavao. Upravo u tom periodu, 1882. godine, stvorio je svoje poslednje remek-delo, „Bar u Foli-Beržeru“, sliku koja odražava sjaj i melanholiju pariskog noćnog života.

Nažalost, bolest je nezaustavljivo napredovala. U aprilu 1883. levu nogu zahvatila je gangrena, a lekari su doneli jedinu moguću odluku – amputaciju. Operacija je izvedena u salonu njegovog stana, no nije ga uspela spasiti. Eduar Mane preminuo je jedanaest dana kasnije, 30. aprila 1883, u 51. godini života, ostavivši iza sebe nasleđe koje je zauvek promenilo tok umetnosti.

Njegovoj supruzi Suzani testamentom je ostavio sve, uz napomenu da celokupno nasledstvo nakon njene smrti pripadne Leonu. No, čini se da Leon, koji se bavio preduzetništvom, nije gajio sentiment prema očevom ili starateljevom radu. U poslednjem, hladnom činu koji kao da je preslikan sa njegovih portreta, slike koje nije uspeo da proda – spalio je. Misterija njegovog porekla tako je ostala zauvek zaključana, a vatra je progutala deo ostavštine genija koji je živeo i umro prkoseći konvencijama.