Galerija Haos nam i dalje svetli kao kultno mesto vrhunske umetnosti, slobode i građanske pobune

– I uspeti trideset godina, a to su trideset najgorih godina u našoj novijoj istoriji, privida da živimo u nekoj demokratiji, žudnje i borbe za slobodu, godina koje nisu godine raspleta nego još većih nesporazuma, da čuvaš, braniš i da se boriš za svoju ideju, to može samo vernik koji ne odustaje od puta koji je izabrao. Zato sam ljubomoran na Borku Božović – istakao je Popović.

U tom filmu, koji otvara pitanja kako se definiše, doživljava i tretira crtež, koliko je njegovoj promociji doprineo koncept Galerije Haos, uz osvrt na rad galerije i raznoovrsnost njenih prezentacija kao i situaciju na sceni i društvu uopšte, govore i Mihajlo Pantić, Miodrag Tabački, Vuk Vidor, Ljiljana Ćinkul, Bogdan Pavlović, Andrej Josifovski Pijanista, Milivoje Miško Pavlović….

Ovaj zanimljivi dokumentarni zapis sačinila je studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu Tara Babić.

Osnivajući izložbeni prostor sa misijom da afirmiše crtež koji ne doživljava baš tako često visoko mesto koje mu pripada u likovnoj umetnosti, Borka Božović, istoričarka umetnosti i direktorka Haosa, postavila je još jedan važan koncept – da ova galerija bude i svetlo slobode građanske misli i duha, nasuprot društvenom i političkom mraku 90-tih godina, i to je ostala do danas.

Podsećajući na našu situaciju i (ne)prilike, Peca Popović u dokumentarcu povodom jubileja Haosa navodi:

– Imati u Srbiji galeriju trideset godina, i pri tom znati da iza vas nikad neće stati država, nikad neće stati institucije kulture koje bi morale da prepoznaju značaj ideje ne samo predstavljanja velikih umetnika koji se bave crtežom, nego i prikupljanje tih crteža za pravljenje muzeja crteža, to je nešto što je herojski.

Zamislite kad vam je jedna žena pokazala da se ne sme odustati od svog sna. I zamislite koliko to znači ljudima, pogotovo mladim generacijama – kaže Popović.

Dramatičarka i rediteljka Vida Ognjenović seća se prve izložbe kojom je 10. juna 1995. otvoren Haos – ctreža vrhunskog majstora crtačkog poteza, Uroša Toškovića, kome se u Parizu divio i Pikaso, i čijim je radovima Haos odmah uvršten u spisak specijalizovanih galerijskih prostora našeg grada, da uskoro na njemu zauzme mesto u prvim redovima.

– Otvaranje Galerije Haos pre trideset godina, odvijalo se „na ustuk svakoje zlosti” da citiramo pesnika Lazu Kostića, odnosno, dešavalo se na samoj ivici nemogućeg i nestvarnog – navodi Ognjenović.

-Po smelosti ideje i snazi otpora tadašnjoj smutnoj svakidašnjici, bio je to događaj ostvarenja izvanredne ideje, ali i neverovatne hrabrosti i volje. Sve se dešavalo pod sankcijama, u izluđenoj situaciji političkog posrnuća…

U tim i takvim okolnostima otvaranje Galerije Haos delovalo je kao utopijsko hvatanje za penu, ili kao prkos, odnosno kao hrabro i otvoreno prizivanje civilnog života. Radovali smo se što se u toj tmini pojavljuje neki plamičak. Podržavali smo ga svesrdno, jer je bio vesnik otpora.

Ideja o otvaranju Galerije je nagoveštavala život i izvan zlokobne političke lavine pretnji, sukoba i razaranja.

Jesmo strahovali nad tom odličnom idejom, jer smo znali da su opšte prilike bile daleko od toga da budu dobro vreme za takve poduhvate. No ni te prilike ni naš strah nisu umanjile nezaustavljivu upornost Borke Božović da istraje u svojoj ideji – naglašava Vida Ognjenović u svom autorskom tekstu.

Galerija Haos nas je, prema njenim rečima, munjevito inicirala u likovni univerzum crteža, taj prapočetak likovnog izražavanja uopšte, da bi iz izložbe u izložbu produbljivala umetnički galerijski pristup i tako postala nezaobilazno mesto likovnih događaja u našem gradu. Neke izložbe su bile otkrića novih talenata, neke pak izleti u nove tehničke i izražajne mogućnosti.

Bilo je tako potrebnih podsećanja na vrhunske crtačke poteze velikih majstora, a neke, kao Coraxovu, zapamtili smo i kao pravi društveni događaj.

– Borka Božović nas je izložbom Coraxovih crteža podsetila koliko nam je upravo njegov crtež u tom periodu bio značajan kao najaktuelniji likovni izraz našeg građanskog otpora političkom pritisku i agresiji tadašnje vlasti.

Podsetila nas je na činjenicu da svako jutro jurimo da još pre namirnica kupimo novine sa crtežima Predraga Koraksića – Coraxa – priča Vida Ognjenović, koja je učešćem u raznim programima takođe ispisivala istoriju Haosa.

Tri decenije trajanja galerije, kako ističe, danas najrečitije dokumentuje obimna zbirka izabranih crteža vrsnih izlagača, umetnika iz raznih zemalja i epoha. Za ovih trideset godina rada i sakupljanja ova pažljivo odabirana kolekcija prerasla je u pravi bogati muzej likovnog crtačkog blaga.

Pisac i kritičar Mihajlo Pantić govoreći o trajanju Haosa izdvaja njen značaj i kontinuitet.

– A šta bismo imali da nije bilo Galerije Haos? U sredini koja ne drži previše do poštovanja sopstvene tradicije, jako je važno istrajati na poslu kakav je posao Borke Božović, odnosno, u doslednosti toj koncepciji koja se do dana današnjeg nije promenila, samo se unapređivala – smatra Pantić.

Irina Subotić, istoričarka umetnosti, profesorka emerita, u svom autorskom tekstu povodom jubileja Haosa, podseća da je od prvog događaja, izložbe Uroša Toškovića 10. juna 1995, svaki sledeći okupljao tzv. ceo Beograd – zakrčila bi se ulica Cara Lazara 12 (gde je tada bio prostor galerije) i okolni trotoari, a samo malobrojni posetioci bi mogli da uđu; ostali bi dugo čekali da na njih dođe red da pređu prag.

U međuvremenu, ulica je bila utočište za priče, za druženje, za informisanje…

Jedan od posebnih događaja, seća se Subotić, bila je Izložba neokačenih radova kada je dvadesetak umetnika decembra 1996. – januara 1997. svoje radove postavilo na podu umesto po zidovima, u znak protesta – tokom višemesečnih studentskih demonstracija po ciči zimi – protiv ratnih dešavanja i teškog stanja u kulturi.

– Jedna od nezaboravnih manifestacija u jeku tog građanskog protesta bila je i izložba našeg znamenitog karikaturiste Predraga Koraksića – Coraxa, veoma aktuelnih, smelih radova sa likovima Mire Markovića, Slobodana Miloševića, Draže Mihailovića i drugih kreatura sa političke scene sa porukom da zemlju uništavaju i – guraju u ponor. Kordoni policije su bili ispred Galerije sa pendrecima a kolone građana sa pištaljkama.

U Galeriji su se, seća se Subotić, potpisivale protestne peticije ljudi iz kulture, rađale ideje o novim umetničkim aktivnostima, ali i o otporu prema krvavoj stvarnosti, dogovarali sledeći nastupi u javnosti. Ova prva etapa u istoriji Galerije Haos obeležena je burnim događajima kraja veka – nastojanjima da se iz užasa ratnih decenija pređe na sunčanu stranu života, koja se nakratko i pojavila posle 5. oktobra 2000.

Svečano otvaranje novog prostora galerije, 13. septembra 2008. u Dositejevoj ulici 3, sa delima iz kolekcije Haosa obeležilo je početak druge, nove, moglo bi se slobodno reći, kako ocenjuje Irina Subotić, njene još uspešnije i značajnije epohe:

– Ta epoha je započela s prostranijim galerijskim površinama, još intenzivnijom programskom politikom, razvijenom saradnjom sa brojnim muzejima, galerijama i kulturnim centrima – našim i stranim, pa tako još uočljivijim prisustvom u društvenom i umetničkom životu grada, države, regiona. I šire.

Osnivačica Haosa Borka Božović, tri decenije izlagačke delatnosti tako specifičnog likovnog izraza kakav je crtež, što nije uobičajena pojava niti zanemarljiv jubilej, komentariše pitanjem:

– Da li je to nešto što ostavlja traga u našoj kulturi i da li je moglo više i bolje? Verovatno. Znamo samo da nam je bavljenje ovim poslom, u tako turbulentnim vremenima i sumornoj stvarnosti, bilo utočište i beg.

Potreba da se kulturna scena brani, obogaćuje nečim što nije postojalo i pokaže ono drugo, lepše lice našeg identiteta. Uprkos svim neprilikama kojima smo bili izloženi do današnjeg dana, nastojali smo da se ne obaziremo, već da imperativno istrajavamo i idemo dalje – smatra Božović.

U Haosu je organizovano preko tri stotine izložbi u kojima je učestvovalo više stotina likovnih stvaralaca što u pojedinačnim ili kolektivnim prezentacijama. Tako se stiglo do ovog jubileja.

– Trideset godina je proletelo kao tren i hteli bismo da obeležimo taj značajan datum u krugu poštovaoca i prijatelja jednom konceptualnom izložbom koju posvećujemo publici, zatim novom publikacijom/monografijom (trodecenijskim almanahom), i malim koncertom koji je prijateljski Hommage rano preminuloj kompozitorki Isidori Žebeljan, dragoj prijateljici i posetiocu naše galerije – kaže Božović.

Ovaj program, zapravo, kako objašnjava, podseća na logičan sled, jednu neobičnu vertikalu koju je najpre uspostavila naša ugledna kompozitorka Ljubica Marić, koja je često i rado svraćala u Galeriju Haos, i ostavila joj je svoje delo Harmonija u kamenu.

– Isidora nam je poklonila svoju muziku za 20 godina Haosa. Sada Isidorin najbolji učenik Veljko Nenadić, dečko koji je već dobio preko pedeset nagrada komponuje specijalno za ovaj jubilej jedno svoje delo posvećujući ga Isidori podjednako kao i Galeriji Haos.

Tu je, kako navodi, Borka Božović,  još jedna zanimljivost koja ukazuje na tridesetogodišnje trajanje Haosa.

Naime, fotografija nedavno preminule istoričarke umetnosti i fotografkinje Goranke Matić, portret osnivačice i vlasnice galerije, napravljena u vreme kada je otvorena prva izložba, podstakla je jednu drugu umetnicu Žaljku Momirov da napravi likovnin rad, trodimenzionalni objekat u drvetu i pleksiglasu, PORTRET Borke Božović, baš sa tom fotografijom.

Tim radom otpočinje hronološki prikaz svega što je kroz tri decenije rađeno u ovom prostoru, a što detaljno dokumentuje nova monografija koju je dizajnirao Slavimir Stojanović FUTRO i njegova saradnica Srđana Savić.

Svetska premijera

Svoj jubilej Galerija Haos obeležava u utorak, 10. juna u u 20 h, a pored Borke Božović publici će se obratiti i Jovana Lukić, direktorke Fondacije.

Muziku Isidore Žebeljan, Felisija, i njenog učenika Veljka Nenadića, Due piccoli studi meccanici, koje će imati svetsku premijeru, i pisano je specijalno za ovu priliku, izvešće Borislav Čičovački (oboa) i Aleksandar Stefanović (harmonika).

Nakon obeležavanja jubileja, izložba u Galeriji Haos, kao i nova monografija i dokumentarni film, biće pred beogradskom publikom do kraja juna.

Nastavak jubileja biće upriličen 18. septembra izložbom originalnih radova svih umetnika koji su imali farncusko državljanstvo a koji su izlagali u Haosu u protekle tri decenije – ukupno 38 autora.

Izložba će biti realizovana u saradnji sa Francuskim institutom i predstavljena u njihovom prostoru. Za tu izložbu, čiji je autor vlasnica galerije, tekst će pisati ugledni francuski likovni kritičar Kristijan Norbergen.

Bata Stojković, Mira Stupica, Žilnik…

Jedna od veoma važnih aktivnosti Galerije „Haos”, kako podseća Irina Subotić, započeta ubrzo po smrti Miće Popovića, bilo je dodeljivanje svake druge godine Nagrade sa njegovim imenom istaknutim umetnicima iz svih oblasti kojima se ovaj izuzetni stvaralac bavio – iz likovnog, pozorišnog, filmskog, književnog domena i to na dan njegovog rođenja, 12. juna.

– Nagrada je na sasvim simboličan način delila sudbinu naših života tog vremena, jer je jasno, nedvosmisleno, ali ćutke, bila dodeljivana umetnicima sa izraženim osećanjem društvene odgovornosti i s velikim akcentom na njihovim javnim nastupima koji su se mogli meriti antiratnim, antinacionalističkim, antimiloševićevskim aktivnostima.

Sastojala se od plakete koju je izradio vajar-konzervator Miroljub Stamenković Komančo i novčanog iznosa čiji su donatori bili najpre pojedinci, prijatelji Galerije, a kasnije Opština Stari Grad – navodi Subotić.

Prvi dobitnici 1998. bili su glumac Danilo Bata Stojković, blizak Mićin prijatelj i saradnik, i Predrag Koraksić – Corax, a u narednim godinama Dušan Otašević, Dušan Makavejev, Jagoš Marković, Ljubomir Simović, Mira Stupica, Želimir Žilnik, Vladan Radovanović, Mile Grozdanić.

Ali, kao i na mnogim drugim poljima, objašnjava Subotić, i ova ugledna Nagrada morala je da bude ugašena zbog izostavljanja podrške, nedostatka finansijskih sredstava, a po svoj prilici – pre svega zbog toga što su sva imena ovih snažnih individualaca i izuzetno kreativnih ličnosti, kao i vlasnice galerije, bila na suprotnom kraju po svojim stavovima od zvaničnih glasova.

Džaba ti da budeš Van Gog ako to niko ne zna

Nagrada za crtež za mlade stvaraoce, koju dodeljuje Fondacija „Vladimir Veličković“, ustanovljena je 2008. godine u saradnji sa Fondacijom za crtež Galerije Haos, a od 2019, nakon smrti velikog umetnika dodeljuje se pod pokroviteljstvom Srpske akademije nauka i umetnosti.

– Haos stoji i uz divnu ideju da se mladim ljudima koji se bave crtežom dodeli nagrada, i da im se pruža mogućnost da svoj talenat pokažu javnosti. Džaba ti da budeš Van Gog, i da te neko prepozna tek kad umreš.

A nažalost, mi živimo u sredini u kojoj ukoliko nisi u nekom sistemu, u nekoj partiji, u nečijoj naklonosti, tu teško dolaziš do javnosti. Nezavisna Galerija Haos, koja čuva svoju zamisao, ima pravo da stane iza svakoga ko je talentovan – ističe Peca Popović.