Foto: Privatna arhiva

Osim svuda pohvaljene režije, priznanje filmu odato je i na hrabrosti da se bavi temom procesuiranja ratnih zločinca u svojoj sopstvenoj sredini i svim onim predrasudama, preprekama i strahotama koje se onim koji se tim pozivom bave mogu dogoditi u sredini poput naše koja već decenijama odbija da se suoči sa užasnim stvarima počinjenim u njeno ime. Terzićev novi film „Šavovi“ temom je jednako intrigantan – priča sa elementima trilera i melodrame, bavi se temom novorođenih beba nestalih iz bolnica u Beogradu koje su godinama, a po svedočenjima stotina roditelja, proglašavane umrlim dok su zapravo prodavane na usvajanje. Scenario za film inspirisan je svedočenjem jedne od majki, krojačice iz Beograda, koja veruje da joj je dete oteto pre više od dvadeset godina. Ova majka je provela godine po sudovima i opštinama pokušavajući da dokaže svoju sumnju i veruje da je posle dvadeset godina potrage i borbe uspela da pronađe svog nestalog sina, mladića od dvadeset godina koji živi sa svojom novom porodicom u okolini Beograda.

Film je i jedini iz Srbije selektovan u program ovogodišnjeg Berlinskog festivala koji počinje danas i traje do 17. februara.

* Iz regiona su na Berlinale selektovana dva filma – vaš, u program Panorama, i novi film makedonske rediteljke Teone Strugar Mitevske u glavni program. Zajednički imenitelj im je i scenaristkinja Elma Tataragić. Kako je došlo do saradnje sa njom?

– Elma i ja smo prijatelji. Upoznali smo se pre nekoliko godina u Sarajevu. Tada je „Ustanička ulica“ bila deo glavnog programa Sarajevo film festivala i nekoliko dana smo se družili. Elma je obrazovana, brza, pametna i hrabra žena što mi se svidelo i pomislio sam da bi bilo lepo da zajedno nešto napravimo. Znajući šta je sve radila, kada smo se drugi put sreli, sada u Trstu, kroz razgovor sam joj pomenuo da radim na nečem zanimljivom i pitao je da li bi mi se pridružila i pomogla da napravimo neki šav na ovoj tako bolnoj temi. Odmah je pristala. Divno smo sarađivali. Ne samo u toku pisanja, već i kasnije, kroz ceo proces produkcije. Puno mi je pomogla. Sada se zajedno radujemo Berlinskom festival i njenom velikom uspehu. Dva filma na jednom ovakvom festivalu je nešto što je poput rekorda velikih sportista.

* Kao što je vaš prethodni film „Ustanička ulica“ utemeljen u našoj stvarnosti, i „Šavovi“ su zasnovani na istinitoj priči. Da li je to zbog toga što „život piše drame“ življe nego bilo čija mašta ili zbog potrebe da se naša stvarnost preispituje i na ovakav, umetnički način?

– Čini se da je naša obaveza da preispitujemo stvarnost. Ovo je naša stvarnost. Mi smo ti koji je oblikujemo i deo smo nje. Ne smemo da zatvaramo i okrećemo glavu od neprijatnih tema. Mnogo je hrabrije i poštenije i prema sebi i prema drugima, pričati, boriti se za ono što je ispravno i istinito. Ta potraga za istinom je uvek bolna, dugotrajna i mukotrpna. Nekada sa neizvesnim krajem. Verovatno da živimo negde drugde, na nekom drugom meridijanu, tragali bismo za drugim istinama. Ali ovo je neka naša istina, istina u kojoj živimo, koju menjamo i za koju se borimo. Moramo se češati tamo gde nas svrbi. Moramo zašiti rane koje krvare ili ćemo nestati.

* Izjavili ste da je ova priča počela da vas opseda u trenutku kada ste i sami postali roditelj. Ipak, da li je samo ta roditeljska briga bila razlog da poverujete u priče o nestajanju beba u ovdašnjim porodilištima?

– Znate, sa određenim godinama postajemo svesni odgovornosti koju nosimo kao pojedinci. Postajemo svesni da ono što radimo može ostaviti nekog traga i makar malo pomoći da neko drugo društvo, koje mi nećemo doživeti, bude bolje. Koliko ste puta čuli i izgovorili rečenicu: „Ovo radim za moju decu.“ Onog trenutka kada postanemo roditelji prihvatamo činjenicu da se sve ne vrti oko nas i da smo odgovorni za svet u kome živimo i radimo, menjaju nam se prioriteti. Kada sam se prvi put sreo sa ovom temom, ona je zvučala kao da je deo rubrike „verovali ili ne“. Potom shvatite da se to nije desilo jednom, već više puta, i da se desilo tu oko vas, u Beogradu, vidite da je to delo nekog sistema, organizacije, udruženja, zločinačkog udruženja. Na vama je da okrenete glavu i da, pošto se već to vama nije desilo, nastavite da živite svoj mali život ili da podignete glas i da se borite da se to ne bi desilo nekom koga volite. A onda, u promišljanju, postavite sebi pitanje kako je moguće da se niko nije bavio ovom temom ili se bavio bez želje da dođe do nekog rešenja i onda postajete ljuti da je to moguće u zemlji koju volite. Možemo da patimo nad sudbinom i da kukamo ili da preduzmemo nešto. Čini mi se da je svakako bolje ovo drugo, koliko god to u nekom trenutku izgledalo kao jurišanje na vetrenjače.

* Mislite li da u ovakvom, sada već duže vreme neuređenom, društvu koje puca po svim šavovima ima nade da se ljudi čija je sudbina u vašem filmu opisana izbore za istinu? Koliko im vaš film može pomoći u tome?

– Ne znam koliko može da im pomogne, ali znam da ćemo našim filmom skrenuti pažnju, ukazati na problem i ljude koji budu gledali film naterati da se zapitaju gde su granice posle kojih će početi da se bune i da se bore za nešto što je sveto, a to je pravo da se bude roditelj. Moramo prvo da verujemo tim ljudima. Da svakoj pojedinačnoj priči priđemo ozbiljno. Da se ona istraži. Da se formira komisija, grupa ljudi koja će revnosno i predano da istraži sve slučajeve, ne štedeći nikog u tom procesu. Krivca okriviti, bez obzira ko je to, i pokušati da se zašiju rane nekim novim šavovima. Da se neki ljudi koji su porodica sretnu, upoznaju i da im se vrati oduzeto pravo da se vole. Najstrašnije je to što ne znamo ko je protivnik, ko je taj ko je pomislio da može da se tako igra sudbinama ljudi. Kao da svi živimo u nekom kafkijanskom procesu.

Sve ove priče su strašne jer u njima nema dobitnika i srećnog kraja. Roditelji kojima je oduzeto pravo da budu roditelji, da se raduju svojoj deci, njihovim prvim koracima, da im pevaju uspavanku, da ih gledaju kako rastu. Ima li šta strašnije od nemogućnosti da znaš da sve to imaš i da ti je to oduzeto nečijom voljom, obojenom interesom. Možda je to upravo priča o ovom vremenu i ovim godinama u kojima živimo. Ova priča nije vezana za jedan sistem već za sve unazad nekoliko decenija. I da se niko nije zapitao kako to da nijedan slučaj nije rešen. Ili kako to da se niko i ne pita. Možda je upravo ovo najstrašnije – odsustvo želje da se ove priče razreše. Kao da nikog nije briga.

* Najzad, verujete li da biste u takvom društvu danas mogli opet da snimite „Ustaničku ulicu“ ili je i za to bio potreban poseban društveno-politički trenutak? Koliko je danas, ne samo javno već i kroz njegov poziv, omogućeno umetniku da progovara o određenim problemima u društvu?

– Važno je da govorimo i pričamo o društvu u kojem živimo. Čini mi se da su ona naš ram u okviru koga stvaramo. Da, mislim da bismo i sada snimili „Ustaničku ulicu“, ali bi njen značaj kao i dnevnopolitički kontekst bojile i stvarale neko drugačije javno mnjenje. I tada i sada smo se odlučili da pričamo o temama o kojima se malo priča.

Mislim da je naše pravo i obaveza da, ako smo već sebi dozvolili da pravimo filmove i dela koje opisuju društvo u kome živimo i koje nam je svojevrsna inspiracija, imamo i neki ljudski, umetnički i kritički odnos. Uostalom, ja ne znam ni da je moguće drugačije.

Autorska i glumačka ekipa

Scenario za film napisala je Elma Tataragić („Snijeg“ i „Kada dan nije imao ime“). Uloge tumače: Snežana Bogdanović, Marko Baćović, Vesna Trivalić, Dragana Varagić, Jelena Stupljanin, Ksenija Marinković, Jovana Stojiljković, Pavle Čemerikić, Rale Milenković, Rade Marković, Igor Benčina i Bojan Žirović. Direktor fotografije je Damjan Radovanović, zapažen po radu na filmu „Ničije dete“ Vuka Ršumovića, scenografkinja je Ana Buljan, a kostimografkinja Zora Mojsilović. Film je nastao pod okriljem producenata Uliksa Fehmiua i Milene Trobozić Garfield i njihove producentske kuće West End Production, a u koprodukciji sa slovenačkom kućom Nora Productions. Pomognut je i podržan od Filmskog centra Srbije, Filmskog centra Slovenije i Evropskog filmskog fonda Eurimaž.

Povezani tekstovi