Glumci iz filma "Strahinja Banović": Dok god vidite probleme možete i da ih rešite 1foto Aleksandara Ćuk

Prva dva pitanja za glavne glumce filma „Strahinja Banović“ („As Far as I Can Walk“) Ibrahima Komu i Nensy Mensah-Offei su u startu propala. Reditelj Stefan Arsenijević kaže da nisu morali da čitaju čuvenu epsku narodnu pesmu, niti da gledaju legendarni film Vatroslava Mimice „Banović Strahinja“.

Naravno, razgovarali su o pesmi, glumci su je samoinicijativno čitali ali im to uopšte nije bilo važno za rad na likovima koje će tumačiti u ovoj modernoj ljubavnoj priči.

Podsećanja radi, reč je o savremenoj adaptaciji narodne epske pesme “Banović Strahinja”.

Radnja je smeštena u kontekst evropske izbegličke krize, a glavni protagonisti su mladi afrički migrant Strahinja, koji je uzeo srpsko ime kako bi se što bolje uklopio u novu sredinu, i njegova žena Ababuo.

Njih dvoje žive u izbegličkom kampu u Krnjači, a zaplet nastaje kada stigne novi talas izbeglica iz Sirije, među kojima je i harizmatični Ali.

Film je imao svetsku premijeru na 55. Međunarodnom filmskom festivalu u Karlovim Varima, gde je osvojio čak pet nagrada, uključujući i glavnu nagradu Gran-pri Kristalni globus za najbolji film.

Ibrahim Koma dobio je nagradu za najboljeg glumca za ulogu Strahinje, a Jeleni Stanković dodeljeno je specijalno priznanje za direktora fotografije.

Ovo je prvi put u ovom veku da je srpski film trijumfovao u glavnom takmičarskom programu na nekom od svetskih festivala A kategorije.

Film “Strahinja Banović“ svečano će otvoriti i ovogodišnji 50. jubilarni FEST večeras od 19:30 u Kombank dvorani.

U ovom prostoru vođen je i razgovor s glumcima Nensi i Ibrahimom i u društvu reditelja Stefana Arsenijevića.

Kad ih vidite svo troje zajedno pitanje o tome kako su sarađivali postane izlišno.

Očigledno je da su postali odlični prijatelji i da bi, ako se za to ukaže prilika, ponovo rado sarađivali. Kada je primao nagradu u Karlovim Varima Ibrahim je između ostalog rekao da bi sa Stefanom uradio još 100 filmova…

Nensi ističe da je Stefan divan, osoba koju ne možete da ne volite…

Zašto ste odlučili da prihvatite ulogu na filmu „Strahinja Banović“ („As Far As I Can Walk“)? Šta vas je privuklo, scenario, reference Stefana Arsenijevića kao reditelja ili nešto treće?

Nensi: Kada sam dobila ponudu nisam znala mnogo o Stefanu, nego me je zapravo privukao scenario i to kako smo, u stvari, zajedno radili na kastingu gde sam upoznala i njega i Ibrahima. Tu sam shvatila koliko Stefan zapravo detaljno radi sa glumcima i to mi je mnogo značilo da odlučim da uđem u ovaj film…

Ibrahim: Na prvom kastingu sam dobio samo dve scene ali sam već na osnovu njih video da u njima postoji drama, da su pune života, da je scenario dobro napisan i da ima lik koji je zanimljiv i za koga sam već tada mogao da vidim kako bih ga igrao. To je za mene bio dovoljan znak da želim da budem deo ovog filma.

Koliko je lik Ababuo za vas bio izazov u profesionalnom smislu i, ako jeste, na koji način?

Nensi: Nikad nisam igrala takvu ulogu. Dešavala se migrantska kriza i tema je po sebi bila aktuelna. Plašila sam se da ne promašim, da ne napravim lik koji nije realan. Imala sam veliku odgovornost jer nije reč o nekoj lakoj temi i zato mi je bilo veoma važno da budemo pravični, da na tačan način prikažemo ljude koji prolaze kroz tešku situaciju.

Ababuo želi da postane glumica. Koliko je vama lično to bilo interesantno, pogotovo sa stanovišta da izbeglice mogu imati takvu vrstu snova?

Nensi: Ideja da neko, ko prolazi kroz sve izazove kroz koje prolaze migranti, radi to zbog umetnosti je za mene veoma poetična, nešto što mi se veoma sviđa. Zato što je to jako konkretno, zato što nije uobičajeno i zato što bi možda mnogi ljudi rekli da ova profesija ne pomaže društvu, ali jeste san glavne junakinje.

Strahinja želi da postane fudbaler. Moglo bi se reći da ni to nije baš uobičajeno.

Ibrahim: On je prosto momak čiji san nije jedino da se dokopa Evrope nego da se bavi nečim do čega mu je zaista stalo i gde vidi sebe. Možda nije uobičajeno ali svakako da mnogi ljudi mogu da se poistovete sa njim. Strahinji nije dovoljan samo bolji život. On želi konkretnu profesiju. To je njegov san…

Znači oboje imate snove. Gde je onda zaplet, možda u tome što je teško biti glumica u Srbiji i što je možda lakše postati fudbaler?

Nensi: Igranje fudbala je nešto jako konkretno. Imate gol, šutirate, prilično je jasno šta se tu dešava. Lakše je pokazati da si dobar u tome. Biti glumica je mnogo teže. Morate da znate jezik, da se krećete u pravim krugovima, morate da budete deo nekog pozorišta. Ababuo sve to ne može u izbegličkom kampu. Pre svega ne zna jezik, što je veliki hendikep za ovu profesiju, ali to sve kompenzuje tako što pravi radionice za decu u izbegličkom kampu.

Za nas je već dovoljno provokativno što je Stefan čuvenu epsku pesmu adaptirao u savremenu priču gde su glavni junaci izbeglice. Postoji li nešto što je vama provokativno u ovom filmu?

Nensi: Ima scena u filmu u kojoj policija zaustavlja taksi u kome je jedna sirijska izbeglička porodica – otac, majka, dvoje dece i baka. U trenutku kada shvate da su u opasnosti, da ih zaustavlja policija, oni beže iz kola ne razmišljajući o baki koja ostaje… Kad sam to pročitala u scenariju zaista me je mnogo potreslo.

Ibrahim: Ceo film je provokativan na više nivoa ali je pre svega univerzalan na ljudskom nivou. Upečatljivo je videti koliko je teško biti srećan ovim ljudima imajući u vidu razne okolnosti i prepreke koje su pred njima. Ali u svemu tome je ključna ljubav. Da bi ljudi bili srećni u ljubavi moraju pre svega da budu srećni sami sa sobom. Za mene je to najsnažniji momenat ovog filma jer je to izvorište problema glavnih junaka i tema koju oni pokreću.

Kako vidite njihovu ljubavnu priču?

Nensi: Ljubav mora da se hrani. Morate da dajete da biste voleli. Zapravo svaki dan treba da odlučite da li nekog volite ili ne. Što se tiče mog lika, ona nije dobila ljubav ili pažnju u meri koja je bila potrebna u određenom trenutku. Zbog toga se odlučila na promenu, na korak koji će promeniti čitavu dinamiku. Ababuo nije očekivala da će, kada napusti Strahinju, on krenuti za njom. Mislila je da je on srećan zbog života kakav ima u Srbiji, uspeha koji postiže, tako da se iznenadila kad je pošao za njom. Naravno, bilo bi drugačije da su zajedno otišli, ali Strahinja je uspeo da izgradi svoj život u Srbiji, ona ga je podržavala ali je istovremeno osećala da je izgubila sebe. To je ključna stvar u vezi – da moramo da rastemo zajedno, da jedno drugo podstičemo i da vodimo računa kada neko više raste na uštrb drugoga. Kada se neko žrtvuje, sputava svoj rast zbog partnera, onda to najčešće ne može da se završi dobro. Makar ne na duge staze.

Koja društveno angažovana pitanja pokreće film?

Nensi: Ima mnogo slojeva, ali prvi koji mi pada na pamet je da prikazujemo svakodnevicu migranata koja se najviše sastoji od čekanja. Ljudi gledaju u svoje telefone, deca se igraju ali, u suštini, većina njihovog vremena se sastoji iz čekanja. Njihov život je stavljen na čekanje. Tu su i taksisti, krijumčari koji uzimaju novac da bi ih prevezli dalje migrantskom rutom. Ako hoćete da idemo dalje, i u Austriji i u Srbiji ako migranti počnu da rade ne dobijaju baš sjajne poslove tako da bismo mogli reći da se eksploatišu. Uglavnom su svedeni na fizičku radnu snagu. Političari takođe eksploatišu migrante zato što ih koriste za svoje ciljeve. Koriste ih kao teme na osnovu kojih mogu da dobiju poene od svojih glasača.

U trejleru filma Ababuo kaže „I am not fucking migrant“. Kakav je vaš stav prema ovoj replici?

Nensi: Reč migrant je uvek negativna i uvek odzvanja sa negativnom odbojnošću. To je etiketa, pečat koji ne dajete sami sebi nego ga neko drugi nalepi na vas. I, naravno, ponekad ste umorni i muka vam je od toga da vas stalno etiketiraju. Kada vas neko etiketira, onda vas više ne vidi, ne vidi ko ste zaista…

Stefan insistira da je glavna poruka ovog filma oprost. Koliko je praštanje važno u današnjem svetu?

Nensi: Praštanje je važno uvek. Ako ne možemo da oprostimo, ne možemo da nastavimo dalje, da pustimo stvari da teku i da krenemo u budućnost.

Koliko je vama lično teško da oprostite?

Nensi: Zavisi šta. Kada ne mogu da oprostim onda sam fokusirana samo na to, imam osećaj da sam izolovana i da celu moju energiju uzima tako nešto. Zato se trudim da vrlo lako oprostim, da ne bih samu sebe mučila i da bih mogla da nastavim dalje. Ali nije uvek lako.
Ibrahim: Za mene je najteže da oprostim samom sebi. Muče me stvari koje pogrešno uradim, ali, ako želite zaista da evoluirate, da nastavite, da ne budete zarobljeni u tom osećanju, onda je jako važno da u sebi pronađete način da oprostite.

Moglo bi se reći da mi kao društvo nismo nikad stvarno naučili lekciju iz ove pesme. Šta biste vi rekli, kako s praštanjem stoje društva Gane i Malija iz kojih vi potičete?

Nensi: Ne mogu da generalizujem. U Gani je, recimo, religija veoma važna i u tom smislu ljudi se trude da oproste ali, neki u tome uspevaju, a neki ne. Znam mnoge koji drže ljutnju jako dugo u sebi i kroz nju kao da izgube svoju dušu, svoje lice. Toliko ih to izjeda da postanu kao zombiji.

Ibrahim: To zavisi od kulture, ali, uglavnom, kad je čovek ljut, u stvari je ljut na sebe. Zbog toga je važno to osvestiti, oprostiti i sebi i drugima.

Nensi: Važnost oproštaja je u stvari u tome da shvatite i sami da možete da napravite greške i da je vama ponekad potreban oproštaj. Tako da ako nemate kapacitet da oprostite, onda verovatno mislite da nikada ne grešite, a to sigurno nije tačno.

Gana, Mali, Srbija. Nalazite li nešto slično između naše tri kulture ili su potpuno različite?

Ibrahim: Povezuje nas to što u ovim kulturama ljudi vole da se druže i nekako su tu jedni za druge. Nemate potrebu da zakažete viđanje mesec ili nedelju dana unapred nego ako neko želi da dođe kod vas kući može kadgod. Punih ili praznih ruku. Sve je okej jer je nekako u kulturi iznad svega važan taj ljudski kontakt i druženje. Mislim da je to princip koji delimo i koji je zajednički za sve tri kulture.

Nudi li ovaj film prema vašem mišljenju neku nadu?

Ibrahim: Ovaj film pokazuje brojne probleme koji postoje ali on apsolutno daje nadu. Dok god vidite te probleme vi možete da ih rešite. I to je nešto što je moj lik prošao u ovom filmu. Važno je da naš odgovor na probleme ne bude strah jer nas on paralizuje i tako ne možemo ništa da uradimo. Sa strahovima se treba suočiti. To može biti strah od ljudi koji prelaze granicu i dolaze u našu zemlju ili strah od granice da bi se krenulo u bolji život ili bilo koji drugi strah. Mnogo je raznih pitanja koja postavljamo sami sebi, važnih odluka koja treba da donesemo u životu. Film kao umetnost je napravljen tako da postavlja razna pitanja. I naš film postavlja brojna pitanja, a na vama je kako ćete da odgovorite na njih…

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.