Goran Marković: Broz je bio ljubitelj operete, a Vučić divljanja na severnoj tribini 1foto FoNet/Aleksandar Barda

Projekcija filma „Put pod noge“, debitantsko ostvarenje reditelja i scenariste Panaha Panahija, sina slavnog iranskog sineaste Džafara Panahija, koji je ovih dana priveden na šestogodišnju zatvorsku robiju zbog propagande protiv autoritarnog režima svoje zemlje, večeras svečano otvara 23. Motovun film festival, na kojem će naš veliki filmski autor Goran Marković dobiti Počasnu nagradu Maverik.

Činjenica da je ovogodišnji laureat priznanja koje se dodeljuje za kinematografsku hrabrost i širenje granica filmskog izraza upravo Marković, zanimljivija je utoliko što je on u Motovunu već decenijama starosedelac.

U ovaj mali istarski srednjovekovni gradić-tvrđavicu (u kojem se, na kraju, okupljaju junaci kultne TV serije iz 1976. „Grlom u jagode“), Marković je dolazio i pre nego što je Rajko Grlić, reditelj i scenarista koji je obeležio ovdašnju kinematografiju i njegov bliski prijatelj još iz studentskih dana na Akademiji u Pragu, 1999. osnovao Motovunski festival.

Motovun, dvadeset četiri godine kasnije, i dalje slavi umetničku tvrdoglavost, neukalupljenost i autore koji su „svoji“ i koji su ostali svoji, kako je to Grlić, kao osnivač i prvi umetnički direktor ovog festivala, postavio.

S kakvim osećanjem idete u Motovun, ima li vaš odlazak sada i dozu nostalgije prema svemu onome što ste vi, Grlić, i vaša generacija stvaralaca prošli u profesiji i u životu?

– Bojim se da nostalgija počinje da prevladava u meni u zadnje vreme. A to ne valja. Bolje bi bilo da se okrenem budućnosti, ma koliko za to bile male mogućnosti. S jedne strane, dolaze godine, a s druge, stiže sve veći pritisak vlasti. Ponekad se osećam kao onaj demonstrant u Novom Sadu kome su tipovi u belim majicama kolenom pritisnuli glavu o pločnik.

U poslednjih godinu dana dobili ste brojne nagrade za životno delo, koje neki umetnici vide i kao znak za „odjavnu špicu“, ili, kako vi kažete, kao „doviđenja i prijatno“. Da li u nagradama na početku karijere možda ima više radosti?

– Na početku, nagrade nisu stizale a priželjkivao sam neku potvrdu da to što radim ima nekakvog smisla. Sada kada nemam više tih sumnji, one pristižu. Zahvalan sam svim ljudima koji su pratili moj rad i primili ga k srcu. To je najbolja nagrada koju čovek moje profesije može dobiti.

U samom startu, 1999, kako je Grlić izjavljivao, tadašnja hrvatska vlast označila je Motovunski festival kao mesto bunta, „pokret otpora leve liberalne političke elite“, a on je nastao kao alterrnativa glamuroznom filmskom „crvenom tepihu“, i kao posveta malim, nezavisnim kinematografijama, i hrabrim, beskompromisnim autorima. Koliko je teško, ali s druge strane i privilegija, biti subverzivni stvaralac i buntovnik s razlogom više od pedeset godina?

– Ako je to smisao stvaranja, onda nije teško. Jer, zapravo, nema drugog osim da sledite sopstvena uverenja i da dosledno sprovodite svoje ideje. Ako ne izdate sebe, onda nema problema. Muke nastaju kada popustite, kada iz ovog ili onog razloga počnete da pravite ustupke. S te stranputice nema povratka.

U tekstu pod naslovom „Vremenska kapsula Gorana Markovića“, uz najavu vaših filmova „Nacionalna klasa“ i „Majstori, majstori!“, koji će biti prikazani u Motovunu, kaže se između ostalog da ste „jedan od omiljenih jugoslovenskih hitmejkera, ali i reditelj kakvih je malo, čiji su filmovi uvek išli ‘uz dlaku’ srednjoj struji, vladajućim ideologijama i normama filmskog ukusa“. Kako vi doživljavate svoju „vremensku kapsulu“?

– Teško mi je da procenjujem sebe. To rade drugi, oni koji stvari mogu posmatrati sa strane, objektivno. Ja sam sebi oduvek zacrtao da se borim protiv onoga što me sputava, protiv prisile, protiv nekog ko mi nameće kako da živim, i to mi je bio i ostao jedini životni stav. Ja pipkam često u mraku, slušam svoj želudac, i nastojim da ne načinim neki moralni prekršaj. Danas ima toliko beskrupuloznih tipova koji bi da vas nateraju na grešku da morate biti stalno na oprezu. Zato je važno sve propustiti kroz želudac.

Prava priča vaših filmova, prema rečima kritičara Jurice Pavičića, umetničkog selektora Motovunskog festivala, nisu režimi i političke partije kako se naizgled čini, već građanski oportunisti s njihovim pragmatičnim mehanizmima suživota s vlašću. Da li danas možda imate odgovor na ta pitanja koja istrajno postavljate u gotovo svim svojim delima: kako ljudi kapituliraju i postaju moralne gvalje?

– Postoje tolika umetnička dela koja su se bavila moralnim sunovratom. Mene je ta tema oduvek zanimala. Razumem da postoje ucenjeni ljudi, oni koji su iz nekog razloga i straha pristali na svaku vrstu odustajanja od istine jer, primera radi, moraju da ishrane porodicu. Ali, mene interesuje šta se posle toga odigrava u njima. To je za mene prava drama. Jer, po pravilu, loša savest razara, priznali oni to ili ne. NJihovi životi su upropašćeni, ma koliko para i privilegija zgrnuli. Oni su krpe, pačavre. Poznajem nekoliko umetnika koji su to sebi učinili. U poslednje vreme se pojavljuju novi, oni koji su postali moralne nakaze. I što je najgore, to im ni malo nije pomoglo u umetnosti. Naprotiv…

Uz sve nagrade koje vas prate u poslednjih godinu dana, u javnosti istovremeno doživljavate i nezapamćeno skandalozne napade od nekih visokih predstavnika aktuelne vlasti, kakve niste doživeli ni ratnih devedesetih, iako ste i tada bili jedan od najoštrijih kritičara Miloševićevog autoritarnog režima. Zbog čega je SNS vlast još opasnija u svojim nastojanjima da „disciplinuje“ umetnike?

– Strah. To je glavni problem ovih bitangi na vlasti. Oni se tresu pri pomisli da će jednog dana pasti, da će ponovo postati grupica nevažnih uličara, što su pre dolaska na vlast bili. Pokušavaju da na svoju stranu prevedu umetnike jer im oni liče na garanciju da su regularni, normalni. To im ponekad uspeva jer pohlepa ne bira, ima je i među mojim kolegama. To je najveći greh ovih kolaboranata – što daju legitimitet štetočinama.

Pored toga što su vam oduzeta sredstva za snimanje novog filma „Doktor D“, koja vam je na prvom konkursu FCS za eminentne reditelje dodelila konkursna komisija, vlast vas kažnjava i time što je preporuka dva esnafa da dobijete nacionalnu penziju, Udruženja fimskih umetnika Srbije i Udruženja dramskih umetnika koja su utvrdila vaš status istaknutog umetnika, odbijena. Na isti način kažnjena je i Vida Ognjenović. Da li su strašniji ovakvi potezi vlasti, ili to što velika većina umetničkog sveta, vaših kolega, u svom udobnom „suživotu“ s diktatorskim režimom na sve to ćuti?

– Ne treba mene niko da brani. Mene brani moje delo. Ono će ostati. A ovi koji ćute će jednoga dana shvatiti da im je u tišini prošao život. Da suština nije u prostom bitisanju, da postoji, bar kada se radi o mojim kolegama, i nešto značajnije. Na primer, radost stvaralaštva. A to im kolaboracija sa režimom neće omogućiti.

Šta dalje planirate sa filmom „Doktor D“, za koji ova „patriotska“ vlast i njeni ljubitelji tvrde „da je to takva priča o Radovanu Karadžiću koja u Srbiji ne sme da se snimi“?

– Ja sam potrošio decenije u bezuspešnim pokušajima da snimim film o Golom otoku, pa je na kraju od toga ostala knjiga, „Beogradski trio“, koja je imala jako mnogo uspeha i, na neki način me je nagradila za napor koji sam uložio. Možda će „Doktor D“ imati sličnu sudbinu – Ili biti snimljen kao, na primer, televizijska serija. Ja ne odustajem lako. Ali, to nije film o Karadžiću nego o čoveku koji menja svoj identitet.

Ovih dana, tokom protesta ispred Skupštine Vojvodine, građane Novog Sada tukla je i privodila „partijska policija“, a i to je u našoj javnosti prihvaćeno mirno i ćutke, kao da se batine vlasti podrazumevaju. Da li je i to, u odnosu na vreme devedesetih koje je upamćeno po žestokom građanskom otporu i protestima na kojima se okupljalo i desetine hiljada građana, dokaz da smo danas, zaista, moralno potpuno kapitulirali?

– Partijska vojska, „falanga“, poznata je još iz Građanskog rata u Španiji. U ovom slučaju su tipovi u belom tukli i zlostavljali mirne građane Novog Sada u njihovom legitimnom pokušaju da svoj grad spasu od građevinske mafije koja je, očigledno, u sprezi sa vlašću. To je jasan dokaz o činjenici da je ova vlast u partnerskim odnosima sa kriminalcima, i da za njih obavlja servisne poslove.

Jedan od vaših najnagrađivanijih filmova do danas je ostao „Tito i ja“. Kako komentarišete to što su mnogi srpski lideri posle njega pokušavali da se nametnu kao novi Broz, naročito naš današnji vođa, i u čemu je suštinska razlika između dvojice diktatora?

– Broz je bio ljubitelj operete, a Vučić divljanja na severnoj tribini.

Na sredini svih mogućih izuma represije

Slavni iranski sineasta Džafar Panahi, koga vi i lično dobro poznajete, na robijanju je zbog propagande protiv režima svoje zemlje. Da li je Srbija ipak daleko od hapšenja umetnika, ili su neke slične stvari kod nas dobro kamuflirane i samo malo drugačije „upakovane“?

– Džafara sam upoznao na festivalu u Sočiju, sedeli smo u međunarodnom žiriju. Nisam ni sanjao da će se taj omaleni čovek pokazati toliko hrabrim i stamenim. Ovde je vlast nekako još uvek na sredini svih mogućih izuma represije. Ali nije rečeno da neće, ako stvar zagusti, za umetnike otvoriti zatvore. Ili, ako još više zagusti, vrata stadiona.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.