Hercog nas je učio da budemo zaverenici filma

U pitanju je debitantsko igrano-dugometražno ostvarenje reditelja Koste Ristića, koje je zapravo njegov master rad na Fakultetu dramskih umetnosti. U pitanju je priča o tri brata i sestri i njihovoj borbi u današnjem društvu. Tragajući za mamom koji ih je napustila, ulaze u opasan svet ulice, u kom pronalaze svoju slobodu. Kao deo džeparoške bande hvata ih policija, sve osim Kristijana, koji ostaje sam i kome jedini zadatak postaje da oslobodi braću i sestre iz Doma. U sivilu Beograda, dečak pronalazi slobodu. Film je inspirisan stvarnim životima porodice Roma sa Dorćola i prikazuje njihovu realnost. Glavni akteri su romska deca Kristijan, Sunita, Edi i Emran, koji u filmu igraju sami sebe. Kosta Ristić bio je prošle godine na filmskoj radionici Vernera Hercoga na Kubi, a njegov kratkometražni film nastao na njoj „Dve otadžbine“ prikazan je potom na Kanskom festivalu.

* Kako se od strašne teme – a život dece Roma na ovom podneblju je takav, čak surov, pravi „film-igra“, kako kažete u rediteljskoj eksplikaciji, ili je to zapravo jedini način da se kao umetnik odmaknete od bolne teme?

– Mi smo filmom pokušali da prevaziđemo svoje carstvo nužnosti, da bi zakoračili u jednu filmsku avanturu, u svoje carstvo slobode. Tako mi gledamo na film i na umetnost.

* Debitant ste a birali ste za junake decu i to naturščike – koliko je to bila otežavajuća ili možda olakšavajuća okolnost za pravljenje prvog filma?

– To nije neuobičajen postupak reditelja debitanta – svi autori filma su manje više naturščici – od reditelja i snimatelja do glumaca i producenata. Kada imate 25 godina, o čemu drugom možete ozbiljno da pričate nego o detinjstvu?

* Sudbina junaka u filmu slična je sudbini dece koja ih igraju. Da li je možda to što su postali „glumci“ promenilo nešto u njihovim stvarnim životima? Može li zapravo umetnost tako direktno da menja stvari?

– Kako je rekao pesnik – umetnost za nas nije ogledalo života, već čekić kojim ga treba oblikovati. Mi verujemo da umetnost može da menja stvari. Kako „direktno“ – na jednom malom primeru, u kome se nadamo da će naši „Banditi“ pomoću filma i rada na filmu prevazići svoje okolnosti i iskoristiti svoje talente – tako i „indirektno“, u dugotrajnijem procesu razvoja svetske istorije.

* Šta je najvažnije što ste naučili na filmskoj radionici Vernera Hercoga na Kubi (otkud tamo)?

– Ta radionica se održala na jednom magičnom mestu – utopiji – kako bi rekao Fernando Biri – u revolucionarnoj filmskoj školi Escuela Internacional de Cine y TV. Ono što nju čini zaista revolucionarnom i delom svetske istorije je da se u njoj obrazuju generacije filmskih reditelja iz „trećeg sveta“, Latinske Amerike, Afrike i Azije, pod parolom – „sva naša istorija je istorija našeg kolonizatora, vreme je da mi počnemo da pišemo i stvaramo svoju istoriju“. To je dakle poziv malim narodima da se uključe u svetsku istoriju, a razvoj modernih tehnologija i komunikacija im svakako u tome može pomoći. Hercog se sasvim dobro uklopio u tu okolinu. To je jedan moderni starac, koga nije pojelo vreme, što je slučaj sa većinom iz njegove hipi disidentske generacije. Hercog je „vojnik filma“ i nas je učio da budemo zaverenici koji uvlače saradnike u svoju konspiraciju. Savršeno!

* A kako je izgledalo prikazivati film nastao na toj radionici na Kanskom festivalu i koliko su takve stvari pokretač za dalji rad?

– Vrlo dosadno. Kanski festival je tih dana strepeo od terorizma i bio pod opštom policijskom opsadnom. Smatram da je Kanski festival značajan za popularizaciju kinematografije, i za mene je svakako značajno da se moj kratki film našao u jednom od programa festivala.