INTERVJU Balans: Osamdesete su sa razlogom i danas aktuelne, ali su postale previše nostalgične

Balans  je ljubljanska bunkerpop/art pank muzička grupa koju su 2013. godine osnovali Andrej Pervanje i Kristin Čona. Grupa se pozicionira unutar savremene muzičke avangarde, mešajući elemente jugoslovenskog panka sa različitim modernim performativnim pristupima.

Ponovo stižu u Beograd i spremaju uzbudljiv i vatren show. Kao gosti, 20. marta u Karmakomi nastupiće The Belly i Uličnedžukele.

Karte za koncert su dostupne na sajtovima Gigstix i Resident Advisor po ceni od 800 RSD, dok će na ulazu u klub koštati 1000 RSD.

Pre nego nastupe, popričali smo sa ovim interesantnim Slovencima, koji su nam približili malo svoje stvaralaštvo.

Vašu muziku opisujete kao bunkerpop ili art pank. Kako biste nekome ko vas nikada nije slušao objasnili šta to zapravo znači?

Kovanica „bunkerpop“ je odraz vremena, kada smo mladi bendovi sami izmišljali žanrovske oznake. Oboje smo znali da su žanrovi samo prazan okvir reči, a nešto drugo su zvuk i emocije. Mi smo u opisu benda hteli da naglasimo neku originalnost i iskrenost, jer za nas bunkerpop znači dvoje: da polazimo iz DIY pristupa i lokalnog ljubljanskog undergrounda, koji je pun eksperimentisanja, a istovremeno prepoznajemo da je naša muzika izrasla iz neke šire tradicije „popularne“ muzike, odnosno muzike za ljude.

Ako pojednostavimo: balans su bubanj, bas i glas. Imamo energiju post-punka iz mančesterskog Factory Recordsa i jugo-panka, ali ne u nostalgičnom smislu. Muziku želimo da stvaramo na svoj način, da je obogatimo novim artworkom, novom kostimografijom, novim tekstovima – na način da dotakne osobu koja živi u 21. veku.

Balans postoji već više od decenije. Kako se vaš zvuk menjao od 2013. do danas i šta je ostalo isto u vašem pristupu muzici?

Umetničko stvaranje je proces, nije zanat. Zato je ispravno da se muzika, kao i svaka umetnost, menja, nadograđuje i traži nove izražajne puteve. Balans smo započeli kao potpuni samouci koji su se vrlo dobro razumeli u zajedničkom stvaranju. Duh te energije je prisutan i danas, kada je naš zvuk drugačiji – udarniji, prvinskiji, strukturiraniji.

Na početku smo želeli da osnažimo „demo“ zvuk i naši prvi albumi su bili vrlo sirovi isečci snimaka sa proba. I uz pomoć Alessandra di Giampietra – našeg nekadašnjeg vizuelnog umetnika – povezali smo se sa svetom umetnosti i u početku smo često svirali po galerijama, skvotovima, a mnogo komada je bilo i instrumentalno. Kasnije, kada smo počeli više da sviramo po klubovima i omladinskim centrima, kao na primer na Klubskom maratonu u organizaciji Radija Študent, uz kompjuterske bubnjeve smo oblikovali taj više post-pank izraz. Bunkerpop je doživeo mnogo transformacija – i još ih doživljava.

U opisu vašeg rada često se pominje veza sa jugoslovenskim pankom. Šta vam ta scena danas znači?

Jugoslovenski pank, ne samo u Sloveniji, već šire, bio je važna prekretnica ne samo u istoriji muzike, već i u osnaživanju mladih, koji su slogane Sex Pistolsa postavili u jugoslovenski kontekst i omogućili nastanak novih politika i bili najava novih političkih pokreta. To su bili divlji trenuci i osamdesete su s razlogom i danas aktuelne, ali su postale previše nostalgične.

Bilo bi potrebno prikazati kontinuitet jugoslovenskog panka, koji se izgubio raspadom Jugoslavije. Možda se izgubio zvuk, ali način stvaranja i patos panka su se definitivno sačuvali. Jugo-pank se transformisao. Neko će napraviti veliki posao kada pokaže kako i u kom obliku se sačuvao do danas.

Vaši koncerti često deluju kao spoj performansa, umetničke instalacije i svirke. Da li vam je važnije šta publika čuje ili šta doživi?

Nama je preplet tih umetnosti veoma zanimljiv i želeli bismo da ga i dalje istražujemo. Mislimo da su ono što publika čuje i ono što doživi nerazdvojivi. Zato se trudimo da za koncerte pronađemo nove dizajnere, nove fotografe, nove ljude sa kojima možemo da sarađujemo kako se koncertno iskustvo naših fanova ne bi ponavljalo.

Imate sedam studijskih albuma. Da li na svako izdanje gledate kao na novu fazu benda ili kao na nastavak priče od ranije?

Naših sedam albuma, osmi je trenutno u miksu, predstavljaju neku kombinaciju toga što ste opisali. Tokom stvaranja, svaki album nam je delovao kao prekretnica, kao ulazak u novo razdoblje. Album Sam pravm (KAPA Records, 2020) bio je prvi koji smo snimili u studiju, album kva je s tabo … (ŠOP Records, 2018) bio je žanrovski potpuno drugačiji od bunkerpop (ŠOP Records, 2017).

Svaki album je definitivno bio zahtevniji. Na poslednjem albumu Nima smisla (KAPA Records, 2023), vinil omot je bio veoma razrađen i izuzetan poduhvat, a to je ujedno bio i prvi album koji smo u potpunosti snimili sa bubnjarom Janom Kmetom. Možemo reći da je za nas svaki album nova prekretnica u razvoju benda.

Vaša muzika dolazi iz Ljubljane, ali često prelazi granice klasične regionalne scene. Da li se osećate više kao deo lokalne scene ili neke šire evropske avangarde?

Možemo reći da istomišljenike susrećemo od Lajpciga do Skoplja i da to nisu samo muzičari, već i slikari, scenografi, glumci, novinari… Rad u kulturi i očuvanje radoznalosti za kulturu oblikuje čoveka, a ta stvaralačka žica je ono što povezuje preko granica i istovremeno održava dobra prijateljstva.

Na ovom mestu bismo želeli da pozdravimo sve naše prijatelje iz Srbije, koji su uz nas još od prve posete Kvaki 22. Od tog dolaska i od kada smo delili rezidenciju sa srpskim muzičarima, kada je nastao projekat New Balkan Wife, put u Srbiju je uvek bio vredan. Zbog uspeha koji imamo u Srbiji, mnogo smo motivisaniji da dolazimo da nastupamo i van Slovenije. To nam je bila potvrda da balans, koji nastupa sa slovenačkim tekstovima, može da uspe i drugde. Slično je bilo i, na primer, u Nemačkoj ili Italiji.

Savremena muzika danas često juri trendove i algoritme. Koliko je teško praviti muziku koja je eksperimentalna i ne pokušava da bude „instant“?

Muzika je još od 20. veka, kada je počela da se snima i reprodukuje, bila osuđena na to da će jednom postati instant. I danas vidimo da će muziku biti sve lakše stvarati i sve lakše će biti stvarati sve kompleksniju, pa i eksperimentalnu, konceptualnu muziku.

Trenutno su jedan od retkih pokazatelja „živosti“ muzike koncerti i kontakt koji možeš da imaš sa umetnikom koji uživo izvodi muziku. Stvaranje muzike će uvek biti stvar hemije među ljudima i načina na koji reagujemo na impulse. Ta živa materijalnost je ono zbog čega vredi stvarati muziku i što je ne čini instant, već nečim vrednim pamćenja.

Dolazite u Beograd 20. marta. Kakav koncert publika može da očekuje?

U Beograd prvi put dolazimo u klub Karmakoma, o kojem smo čuli samo dobre stvari, pa smo i mi pripremili nešto posebno za tu priliku. Odsvirali bismo tri pesme sa novog albuma, koji izlazi na jesen, a sviraćemo i dva komada koja ranije nikada nismo izveli uživo. Ovog puta ćemo sarađivati sa novom umetnicom koja će za nas pripremiti novu garderobu za koncert, a na sceni će nam se pridružiti i novi bubnjar, Martin Kramberger, kao i naš dobar prijatelj Luka Petrović na gitari.

Kada biste morali da opišete Balans u jednoj slici, šta bi to bilo?

Pogledajte naslovnicu našeg albuma bunkerpop i sve će vam biti jasno.

BONUS VIDEO: