INTERVJU Enes Halilović, pesnik i pisac: Umetnost je način da podnesemo svet

Koliko su nagrade značajne za pisca, a koliko povećavaju čitanost dela?

– Što se ove nagrade tiče, ona je za mene posebna ne samo zbog toga što sam prvi dobitnik, jer svaki dobitnik je ravnopravan, nego zbog činjenice da je Živojin Pavlović, reditelj i pisac, jedan od umetnika koji je obeležio balkansku, pa i evropsku umetnost u drugoj polovini XX veka. Svaki događaj koji skreće pažnju na knjige važan je i dragocen. Nagrade imaju uticaj na čitaoce preko medijskih sadržaja. Uslov da nagrada bude važna jeste da se nagradi dobra knjiga, a kakve su naše knjige – pokazaće vreme.

Šta u Vašem dosadašnjem književnom putu znači nagrada „Beogradski pobednik“ jedno od značajnih priznanja za savremeni srpski roman? Kako biste komentarisali kontroverze koje su pratile ovu nagradu?

– Hvala Vam što ste me to pitali. Zar nije Nobelova nagrada u Švedskoj osnovana pre nego što su žene dobile pravo glasa? Zar nisu žene prvi put u Švedskoj izašle na izbore 1921. godine? Zar treba 19 pisaca koji su dobili Nobelovu nagradu pre nego što su žene dobile pravo glasa optužiti da su dobijanjem nagrade podržavali obespravljenost žena? Zar nije NIN-ovu nagradu osnovala vlast koja je na Golom otoku batinama prevaspitavala partijske drugove? Da li je to smetalo piscima tada?… Na svetu danas skoro da nema niti jedne pravedne države, niti jedne pravedne vlasti. U politici je sve samo pohlepa, nasilje, nepravda; od osam milijardi ljudi na Zemlji danas većina živi u krajnjoj bezosećajnosti, u opštem bezakonju, u krvi. Umetnost je način da podnesemo svet kad već ne možemo da ga popravimo.

Često se ponavlja misao, još od Šelija, da su pesnici „nepriznati zakonodavci sveta“, odnosno da poezija može menjati stvarnost. Verujete li da poezija danas još uvek ima tu snagu, nakon učešća u programu obeležavanja Svetskog dana poezije u Rimu gde ste predstavljali Srbiju?

– Uživao sam na toj manifestaciji u Rimu kojem je potrebna poezija kao i svakom gradu na svetu, ali sam neizostavno razmišljao da današnji svet nije tako razdragan kao pesnik dok šeta kroz Rim. Video sam i beskućnike tamo kako spavaju po ulicama. Mislio sam na gladnu decu u Gazi. Video sam obeliske koji su nekad oteti iz Egipta i doneti u Rim. Istorija sveta je istorija otimanja. Opet se vraćam na misao da je umetnost način da podnesemo svet kad već ne možemo da ga popravimo.

Prepoznatljivi ste po tome što se uspešno krećete kroz različite književne forme, poeziju, prozu, dramu. Da li svaka od tih formi zahteva drugačiji način razmišljanja ili su to različiti putevi istog stvaralačkog procesa?

– Rekao bih da su to različiti putevi istog stvaralačkog procesa. Ostao sam sledbenik stava koji je neko davno izrekao: Budi uvek pesnik, makar i u prozi. Poezija je pokazala žilavost, prilagodila se svim vrstama čovekove komunikacije, izvlačila je esencijalno iz svakog procesa i nudila ga svojoj publici. Nedavno sam gledao film “Solaris” od Tarkovskog – naravno, reč je o brilijantnom delu – ali ne mogu se oteti utisku i stavu da bi osnovne vektore Lemovog romana i pomenutog filma neki pesnik možda mogao da kaže u trideset stihova, a nekom čitaocu bi možda i to bilo dovoljno za užitak. Poezija je duboka, ali nema mnogo istinske poezije.

Osnivač ste književnog pravca kvantumizam. Kako biste danas, sa ove vremenske distance, objasnili njegovu osnovnu ideju i mesto u savremenoj književnosti?

– To je doživljaj umetnosti kroz čestice i njihovo pomeranja; to je istraživanje kako se jedna čestica iz umetnosti ponaša na drugom mestu u umetnosti. Pravac je zabeležen kao činjenica u mojoj knjizi, u mojoj biografiji, nadam se da će ga teoretičari pamtiti kao činjenicu i da će njegovu igru koristiti pisci koji dolaze.

Vaši romani često se bave dubokim egzistencijalnim i društvenim pitanjima. Šta je bila početna ideja ili impuls iz kog je nastao višestruko nagrađen roman „Bekos“?

– Početna ideja bila je maska u ponašanju. Taj trenutak kada jedan zatvorenik u Sankt Peterburgu ugleda miša i blago ga pritisne nogom da ga ne ugnječi, uhvati ga; miš ostane živ i zatvorenik ga hrani u džepu, drži ga dva dana da bi ga bacio na žicu da proveri ima li struje u žici. Kada je uočio da nema struje – zatvorenik to saopštava drugima i nastavljaju plan bekstva. To što se stvarno dogodilo pramaglina je osećanja kojim sam pisao „Bekos“ kao roman o čoveku koji jedno pokriva drugim. Naravno, ima mnogo tačaka koje se povezuju naracijom. Roman je kvantumističko sazvežđe koje čine putevi od zvezde do zvezde tj. od činjenice do činjenice pa ti putevi neosvetljeni bivaju značajniji nego zvezde.

Roman „Ako dugo gledaš u ponor“ i druga Vaša dela interpretirana su i u pozorištu i na filmu. Kako doživljavate trenutak kada književni tekst počne da živi u drugim umetničkim medijima?

– Pravo da Vam kažem, varljivo je to pretakanje iz jedne forme u drugu. Dešavalo se i da pisac strepi kako će sve to biti, a ne treba, jer knjiga je jedno, a predstava drugo. U književnosti ja sam potpuno slobodan a u filmu i u pozorištu nisam, jer tu su i drugi ljudi, drugi vektori. Eto, predstava „Ako dugo gledaš u ponor“ koju je režirao Paković ne igra se više na daskama, a pobrala je tolike nagrade. Neki bi pisac kukumakao da je na mom mestu i ukazivao na to, ali ja eto to prvi put pominjem. Od života ostaju senke, sećanja, detalji biografski.

Dolazite iz Novog Pazara, grada koji nosi specifičan kulturni i istorijski sloj. U kojoj meri taj prostor i njegovo iskustvo utiču na Vaše pisanje?

– Teško je priču o Novom Pazaru sabiti u jedno pitanje i odgovor. Novi Pazar je idealan grad da se o njemu piše, ako se uzme u obzir količina paradoksa koji se u njemu vide i kako se živi. Za život nije lak taj grad, jer vazduh je veoma zagađen, gužva je, totalna neuređenost, ima dobrih i blagih ljudi, ali ima mnogo bahatosti, samovolje, drskosti, tu pojedinci voze kola kao kauboji što jašu konje. Mnogo je činjenica koje otežavaju život svim građanima, ali, iskreno da vam kažem, imam veliku bojazan za ceo ovaj grad i ovaj kraj.

Plašim se da će devedeset odsto žitelja Novog Pazara, Raške i Kraljeva za deset ili dvadeset godina biti raseljeno iz ovog prelepog kraja. Mi, narod, nismo moćni da se zaštitimo, a ni država plašim se neće moći da nas zaštiti, niti jedna vlast neće moći da nas zaštiti – plašim se da će korporacije koje žele da uzmu rudna bogatstva ovog kraja preko spletki napraviti haos od kojeg će narod pobeći po Evropi, a oni će moći da nesmetano zagađuju zemlju i nebo. To su bogati i bahati koji su spremni sve da nas potruju.

Pored književnosti, dugo ste radili i radite kao novinar i urednik. Da li je novinarski pogled na stvarnost na neki način oblikovao Vaš književni stil i tematske izbore?

– Jeste, naravno, a ponajviše mi koristi distanca koja uobličava stav. Kad sam ja bio mlad, a to je bilo i 1999. i 2000. bio sam novinar radija Slobodna Evropa, bio sam aktivan u sindikatu kroz nekakav projekat Partnerstvo za demokratske promene, mislio sam da se kao novinar istinom borim za demokratiju, a ispalo je da sam se borio za nepravednu privatizaciju. Mene niko nije zvao da mi da akcije ili dividendu od duvanske industrije, cementara ili drugih jakih firmi koje su razgrabljene posle 2000. godine. Novinarstvo daje uvid u dnevne i dugoročne procese, a da je čovek kvarljiva roba – to novinari dobro znaju. Ipak, postoje i plemeniti ljudi, ali skrivaju se u kućama, iza roletni. Da me ne shvate ljudi pogrešno, nisam nezadovoljan životom koji živim. Bog mi je dao sve što sam želeo, i mnogo više, nego sam bio naivan kao mlad – mislio sam da je ljudima važna sloboda kao što je meni važna umetnost koja nudi slobodu izraza. Jasno mi je danas, ovaj svet je skupo mesto, jer je većina ljudi zla i pohlepna.

Šta biste poručili mladim piscima? Kojim putem da krenu ako žele da pišu?

– Ništa nije garancija da će neki pisac napisati izvanrednu književnost. Važno je da svaki pisac ima zanimanje, da radi nešto i da ima od čega da živi. Ako može da ima i kapital – i to bi bilo dobro. Ako može da ima porodicu, da voli nekog – i to bi bilo dobro, ali onaj ko zna da napiše pesmu ili priču može je napisati čak i ako nema papir ili tastaturu.