One su nastale kao plod saradnje i radio razgovora na muzičkom programu Stereorama Radio Beograda, urednika i autora „Muzike s povodom“ Donate Premeru i arhitekte i poznatog srpskog urbaniste Borislava Bate Stojkova, koji za sebe kaže da je „veliki ljubitelj i pasionirani istraživač muzike“. Pošto je u međuvremenu Stereorama ugašena, nestala je i „Muzika s povodom“, a da bi se „filmske epizode“ ove kultne radio emisije sačuvale, provereni tim – Borislav Stojkov i Donata Premeru nedavno je objavio knjigu „Film i muzika – iskušenja velikih kompozitora“. Izdavači su Orion Art i RTS. U formi nikad emitovane radio emisije o filmskoj muzici ruskog kompozitora Sergeja Prokofjeva, knjiga je prošle nedelje predstavljena u Narodnoj biblioteci Srbije.

– Emisija „Muzika s povodom“ postojala je od kad i Stereorama, znači od 1983. godine. To je bila prva emisija na Radio Beogradu koja je na pisani zahtev slušalaca ponovljena istog vikenda. Batu Stojkova sam upoznala kod jednog kolege muzičara Aleksandra Šace Vujića. Pozvala sam ga da gostuje u mojoj emisiji. On se javio posle nekoliko dana i predložio ‘Romantički klavirski koncert’ kao temu o kojoj smo napravili 20 emisija. Potom je predložio da govorimo i o filmu. Meni je ta ideja bila bliska, jer sam pre toga pratila FEST i pisala u Politici o muzici u filmovima. On je meni slao uvodne teme, uvek smo se dogovarali oko kompozitora i tako je nastala serija od 14 emisija o filmskoj muzici, koju smo završili onako kako je on rekao – sa klasičnom umetničkom muzikom u filmovima. Na zahtev slušalaca dva puta smo reprizirali ceo ovaj zanimljiv ciklus – kaže u razgovoru za Danas Donata Premeru.

* Da li se slažete sa mišljenjem portugalskog pesnika Ferdinanda Pesoe da je „film bez muzike, film bez emocija“?

– Taj citat se odnosio na film jednog nordijskog autora, vrlo racionalan i hladan zbog čega mi je odgovarala ta rečenica. Međutim, ne mora samo emocija da provocira, odnosno emocije to čine na jedan način. Ima i savremene muzike bez emocija.

* Film se odužio filmskoj muzici tako što je to jedna od kategorija za nagradu Oskar. Kako se u muzičkom svetu gleda na filmsku muziku – da li je to poseban fah?

– Ja sam tvrdila u emisijama da je to, ipak, primenjena muzika. Sam rodonačelnik holivudske muzike Erih Volfgang Korngold je iz te muzike stvarao svite, koncerte. Tako je počela i koncertno da se izvodi. Naravno, takav vid muzike ima i umetničku vrednost. Ona jeste primenjena, ali i u operi ima toliko kompozitora koji su pisali samo specijalno za pevače. U filmu to ne može, u filmu je ipak slika najvažnija, što u operi nije slučaj.

* Film je nastao u Evropi, ali je svetski primat pripao Holivudu. Da li ste zbog toga i u emisijama i u knjizi posebno istakli značaj srednjoevropskih kompozitora, koji su između dva svetska rata izbegli iz Evrope i stvarali u SAD?

– Ipak je Evropa dala prve glavne kompozitore za muziku. Sam Korngold je jedan od primera. On je ostao u SAD, jer mu je opao renome i ugled u Beču, kad su mu saopštili da neće da izvedu jednu njegovu operu. Danas je drugačija situacija i mnogo je teže – globalizacija, fuzije svih smerova, muzičkih izvora, folklora, džeza, roka… tako da je teško i govoriti da je to primenjena muzika. To je filmska muzika.

* Kako objašnjavate to što mnogi ljudi koji imaju kategoričan otklon prema klasičnoj muzici na filmu je rado slušaju, često ne znajući šta je to?

– Tu je presudan vizuelan momenat, jer čovek očima gleda. Iako je Pesoa rekao da kad „nema muzike, nema emocije“, čovek ipak gleda – vizuelan je tip. Zato i decu danas koja samo gledaju i otkrivaju, treba naučiti da postoji muzika i da su tu i emocije. Svega toga ima i danas na filmu, jer se sve vraća na početke. Oskara za najbolji film 2012. dobio je crno-beli nemi film „Artist“.

* Jedno od poglavlja u knjizi je i „Susret dva Vilijama“ – Vilijama Šekspira i Vilijama Voltona. Da li osim ove veze kompozitor – pisac postoje i uspešne „kombinacije“ reditelja i kompozitora? Pominjete Lorensa Olivijea.

– Olivije je bio i reditelj i glumac. Ono što je uradio, to je jedna značajna epoha. Imala sam sreću da sam u Engleskoj odgledala i Lorensa Olivijea i Vivijen Li u svim Šekspirovim dramama, zbog čega mi je posle bilo milo kad smo uradili tu radio emisiju „Šekspir na filmu“. U karijeri neko ima jedan vrhunac, neko i dva, ovisno od puno toga – i filma i kompozitora. Ima filmova u kojima su samo delovi muzike na vrhuncu, a drugo ne. Međutim, ako je saradnja kompozitora i reditelja usklađena kao u slučaju dva Vilijema, onda je sve savršeno.

* Na promociji čulo se od Petra Pece Popovića da su, sa izuzetkom „Trilera“ Majkla Džeksona, najprodavanije ploče na kraju 20. veka bile s muzikom iz blokbastera. Šta to govori?

– To znači da je sve postalo populistički. LJudima skoro da je sve jedno, nema više emocija. Da li je to kriza u čovečanstvu u tom istorijskom trenutku, da li je to rezultat globalizacije, ne ulazim u politiku i ove druge sfere. Svako ima pravo na svoje mišljenje, a ja smatram da umetnost, kultura, film sada više osvajaju vizuelnim aspektom, i da je muzika u drugom planu.

* Ima primera da je filmska muzika nadživela filmove.

– To znači da je kompozitor značajan. Mi smo zato imali seriju o takvim kompozitorima, kojom smo obuhvatili „zlatno doba“ – eru maksimalnih dometa, mada će se uvek naći još po neko novo ime.

* Šta je sa domaćim filmom i našim kompozitorima?

– Mi smo u emisijama pomenuli Vojislava Kostića i Zorana Simjanovića – koji mi je bio i gost u emisiji „Muzika s povodom“ kad je dobio sve one silne svetske nagrade. Ja sam, međutim, više pratila scensku muziku naših kompozitora u Beogradu. Tako sam otkrila i Isidoru Žebeljan, koju sam predložila da komponuje operu za takmičenje DŽenezis fondacije. I nastala je odlična ‘Zora D’.

Zašto najpametniji ćute

– Prvu muzičku nagradu sam dobila kad sam na predlog muzičkog urednika Radio Beograda uradila prvu, uvodnu emisiju ‘Za muzičku omladinu’. Imala sam odličnog ton-majstora koji je bio i reditelj. Moji počeci su zaista bili vrlo lepi i na Trećem programu i na muzičkom programu Stereorama, ali evo, na kraju, ukinule su se mnoge stvari, odlaze ljudi, mnogo se priča – najpametniji ćute. Zašto ćute? Niko ne voli individualistički stav, jer poremeti taj mediokritetski status koji odgovara većini – kaže Donata Premeru, koja među mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama izdvaja „Zlatni mikrofon“, koji je 1990, povodom 25 godina kreativnog rada, dobila kao prvi muzički urednik radija uopšte.

Stereorama In memoriam

*Kakva je zapravo sudbina Stereorame?

– Ona je nastala kao politički akt i tako je nestala. Stereorama je bila predložena kao nedeljni celodnevni program, od osam do 20 sati i Treći program, koji se emituje od 20 sati pa nadalje, hteo je da prihvati da to uklopimo, ali se politika umešala. Tako je polako izumrla Stereorama, a i klasična muzika. Možda je razlog i to što muzika ne laže. Kompozitori su vizionari, možda i više nego drugi umetnici, o čemu sam govorila i dala primere u svojim emisijama – naglašava Donata Premeru.