Jugoslovenski Odisej: U sećanje na Gorana Babića

Kada bih se udaljio od njega pronalazio sam ga kod drugih, meni dragih ljudi.

I da sam hteo nisam od njega mogao da pobegnem.

A svašta se o njemu pričalo.

Odavno sam prestao da slušam šta mi drugi ljudi o drugim ljudima govore, držao sam se svoje intuicije.

Lepo se o meni izrazio kao pesniku kada smo se upoznali, a kasnije kada smo počeli da igramo preferans, govorio je, šaleći se, kako sam ja jednako dobar u preferansu i u poeziji.

Iako nije imao ni pedeset godina kada sam ga upoznao svojim znanjem i iskustvom jugoslovenske kulture i književnosti delovao mi je kao starozavetni prorok na pony biciklu i u vunenim čarapama kakvog ga pamtim u prvim našim susretima.

S kime se sve ja i Goran nismo kartali.

Njegovi arhitekte, konobari, ćevabdžije.

Tražili smo trećeg.

Jednom nas je u prefaransu nadigrala žena.

Bili smo srećni.

Bio je sjajan igrač, hrabar, govorio mi je: Nešo, jedino u čemu uživam već nekoliko godina jeste ovaj preferans.

Igrali smo i sa Lakijem, Draganom Lakićevićem, filozofom, dva teška liberala protiv komuniste.

Goran i ja imali smo zajedničku ljubav: Vujicu.

Nazivao ga je genijem uvek kada ga pomenemo, a ja i danas suzim na pomen njegovog imena.

Oni su bili braća: Avdo (Abdulah Sidran), Vujica (Rešin Tucić) i Goran.

Tako su i govorili: mi smo braća: Musliman, Srbin i Hrvat.

Kada bi neko na jednom mestu sakupio njihove anegdote, pomislim, mogli bismo da se smejemo do kraja sveta.

Goran je otkrio i zavoleo Vujicu decenijama pre mene.

Ta Goranova ljubav prema Vujici potpuno me je opustila u odnosu s njim.

Kao i u svakom dugom prijateljstvu više puta sam se naljutio, posumnjao u njega.

Kada sam bio zanesen liberalnim učenjima njemu i Vujici nadmeno sam govorio: „Komunjare ste ali vas volim jer ste antifašisti“, a Goranu, nekoliko godina pošto je Vujica umro: „Sad sam i ja postao ona ista komunjara kakvi ste ti i Vujica bili“.

Nas trojica nikada nismo odigrali partiju preferansa iako je Goran govorio da je Vujica odličan igrač.

Njih dvojica su igrali šah.

Jednom kada smo nas dvojica zajedno sa Ostojom Kisićem govorili o Vujičinoj knjizi „Gnezdo paranoje“ u Međunarodnom pres centru u publici su bila dva penzionisana generala JNA, jedan narodni heroj, ali i Mirjana Miočinović.

Uvek kada bismo se sastajali i razgovarali, posle partije karata ili kod njega u stanu ili u Književnim novinama sve vreme bismo se smejali jer sam sa njim delio neobične uvide koje sam imao razgovarajući sa učesnicima mojih TV serija koje su se bavile Drugim svetskim ratom u Jugoslaviji, ili političkim i književnim životom posle Drugog svetskog rata.

Pričao mi je anegdote iz svog jugoslovenskog odisejstva.

Smejali smo se raznim ludostima i glupostima.

„Je l’ istina da si saradnike Oka slao o trošku novina da dva meseca istražuju Jadran“, pitao sam ga jednom.

„Jeste, istina je, ali nisam slao bilo koga, nego Josipa Severa, genija. Dao sam mu zadatak da istražuje budućnost Jadrana“.

Uvek sam u njegovom društvu dobijao želju da mu prenesem svoja nova saznanja.

Pri poslednjem susretu prepričavao sam mu knjigu istoričara Vladimira Petrovića „Etničko čišćenje“ u kojoj sam sam pročitao da su se među ostalima i Jovan Cvijić i Vasa Čubrilović zalagali za etničko čišćenje, a u jednom tekstu kao visoki funkcioner Ministarstva inostranih dela pre rata i Ivo Andrić.

Ređale su se anegdote.

O generalu Parmaću koji je bio nadređen njegovom ocu i koji je nekoliko godina posle rata držao govor u Opuzenu ili negde u Hercegovini.

Tada su kandidati za položaje i funkcije oponašali demokratiju i učestvovali u nekoj vrsti kampanje uoči narodnih izbora pedesetih godina.

Kada je general začuo i poneki glas neodobravanja među okupljenim narodom, bilo ih je oko pet hiljada, iznerviran im je rekao: „Da je moja divizija ovde prošla četrdeset i pete godine, pola vas ne bi ni bilo!“

O generalu Kukoču, levom krilu Hajduka, koji gore uz sam zid Novog groblja leži a niko ne zna šta je sve za narod učinio.

Ili kad Avdo naručuje gajbu piva i čašu votke jer ga je konobar upitao: „Šta ćeš ti, mali?“.

I kada mu je doneo gajbu piva Sidran staje na nju pored šanka i polako ispija votku.

Goran je napisao nemali broj antologijskih pesama.

Pojedine njegove pesme se stalno ponavljaju u meni.

Pročitao sam možda samo četvrtinu njegovog opusa.

Malo je ljudi koji bi i mogli da govore o njegovom celokupnom delu.

Pričao mi je kako je u bubi folksvagenu sa Slobodanom Šnajderom, Šimetom Vranićem i drugima u junu 1968. doputovao u Beograd.

„Pa valjda je nešto i u Zagrebu bilo“, pitao sam ga.

„Jeste, šačica“, odgovorio mi je.

Često je u našim razgovorima pominjao Juraja Križanića, fratra iz 17. veka, prvog Jugoslovena.

Davičo je bio i ostao za Gorana, za razliku od nekih drugih pesnika koje je on zajedno sa kotaricom uveo u srpsku poeziju, nedodirljiv.

Poslednji put kada sam bio u njegovoj sobici na Dorćolu i pomenuo Svetozara Pribićevića poklonio mi je knjigu Čede Višnjića „Dvadesete“.

Pohvalio mi se jednom kako ga je Mira Stefanović častila biftekom i šampanjcem u Ekscelzioru ali nije rekao kojim povodom.

A svakom ko je u Mirinom društvu sam zavideo.

Kada sam ga snimao za moju dokumentarnu seriju Socijalizam ili kapitalizam i kada se u njegovom ready-made polihistorskom kiosku u dvorištu poveo razgovor o Golom otoku, napravio sam upadicu i rekao mu kako je i ovaj moj snimatelj sin oficira čuvara na Golom otoku na šta nam je Goran uzvratio, prešavši metalepsu, kako mu se general Svetozar Oro žalio kako niko ne pita kako je njegovim ljudima bilo, po godinu dana ne bi videli ženu i decu.

Goran Babić je pisac za koga su sve nagrade tesne.

Osećajući to od početka nikad ga nisam za njih pitao.

U njegovom životu se sreću i srećno mimoilaze Odisej i Eneja.

Toga je bilo i onda a ima ga i danas: prećutnog dogovora progonitelja i navodno progonjenih da ste višak u toj lažnoj borbi koja služi čuvanju socijalnih pozicija za bolja vremena.

U takvoj situaciji proglašavate se izdajnikom, postajete, što bi rekao Davičo, „po zanimanju izdajnik“, a on se mora eliminisati ili ućutkati, svakako lišiti ugleda i časti.

Goran nije čekao progonitelje ni poniženje koje dolazi sa njima.

Preduhitrio ih je.

Međutim, sa prognanim u progonstvo odlazi i istina ostavljajući iza sebe varljiva mnjenja.

Ne mogu sada da ga zamislim da negde u Zagrebu, ma koliko udaljen od centra zbivanja, osluškuje Tompsonove pesme.

Duboko iza ponoći vraćamo se posle završene partije iz Lakijevog stana u Goce Delčeva.

Ja častim pljeskavicom u Dolini gladi.

Hodamo po suvom snegu.

Para nam na usta izlazi.

Goran u jednom trenutku stavlja sav luk na dlan ruke kojom drži pljeskavicu i sa tri prsta slobodne ruke povremeno ga stavlja u usta.

Bio je gurman i to nije krio.

Maša, njegova ćerka mi šalje fotografiju nastalu posle našeg nastupa u Domu za stara lica na Bežanijskoj kosi gde smo pričali o knjizi Belog Dimitrijevića o Mađarima u Kosmajskom partizanskom odredu.

Tada sam ga poslednji put video.

Zatražio je od Maše da ga vodi na čorbast pasulj, odgovorila mi je u poruci.

U meni se nešto pomerilo.

Prvi put sam pomislio da je bolestan na smrt.

Ne da nisam želeo da vidim koliko je bolestan već sam jednostavno do kraja verovao da će ozdraviti.

Svoj poslednji govor posvetio je antifašistima, partizanima Mađarima na Kosmaju i Belom, šesnaestogodišnjem mitraljescu, oslobodiocu Beograda.

Hvala ti za smeh i radost, i za blagost.

Za šapat, da izgubili – nismo.