foto EPA-EFE/BIEL ALINOTeško je pisati o autoru čiji se rad proteže na skoro šest decenija, kako na filmu, tako i na televiziji, Kako sa igranim ostvarenjima, tako i sa dokumentarcima. O reditelju koji je politički aktivista koliko i sineasta i koji pravi male, umetničke filmove, a ime mu je ipak širom poznato i slavno.
Ken Louč je nesumnjivo jedan od najpopularnijih, najvoljenijih i najpoštovanijih reditelja u Britaniji i Evropi.
Poznat je po svojim snažnim, beskompromisnim, emocionalnim dramama, u kojima se ljudi sa dna socijalne lestvice bore za svoj opstanak i očuvanje svog dostojanstva i humanosti, uprkos surove socijalne stvarnosti u kojoj žive i rade.
Nakon što je završio studije prava na Oksfordu, Louč se pridružio teatarskoj grupi kao glumac.
No, glumačka karijera je kratko potrajala, budući da se odmah okrenuo radu na dokumentarnim dramama, da bi 1966. izazvao pravu senzaciju i pometnju svojom dramom o beskućnicima – „Cath, come home“.
Ova drama, koja je prikazana u okviru BBC serije The Wednesday play, dovela je do tako burnog i snažnog revolta građana, da je vlada bila prinuđena da u najkraćem mogućem roku izmeni i dopuni zakon o beskućnicima.
Naredne godine on pravi svoj prvi dugometražni film „Poor cow“, da bi 1969. potpisao delo za koje se smatra da je jedno od najboljih ikada stvorenih u Britaniji – film „Keš“.
Film prati život dečaka Billya Caspera, koji živi u siromašnom, radničkom kraju u Severnoj Engleskoj i muči se da pronađe svoje mesto u svetu.
„Keš“ istražuje teme socijalne nejednakosti, klasnog konflikta i teškoća u borbi za ostvarenje individualne slobode i ispunjenja, a dečakov odnos sa sokolom, o kome se brine i koga trenira, predstavlja simbol nade i pokušaj bekstva od surove realnosti u kojoj živi.
Uprkos ovom uspehu, njegova karijera sledeće dve decenije stagnira.
I pored nespornog kvaliteta, njegovi filmovi su slabo distribuirani, a neki TV radovi nisu nikada ni prikazani, od kojih je najpoznatiji i najznačajniji bio dokumentarac o štrajku rudara 1984.
Angažovani sineasta
No, Louč pravi spektakularan povratak 1990. da bi u sledećih nekoliko decenija nizom dela, od kojih su mnoga i nagrađena, ušao na velika vrata u panteon najvećih evropskih i svetskih reditelja.
Počev od „Hidden Agenda“ devedesete, „Riff-Raff“ ’92, „Raining Stones“ ’95, „Za zemlju i slobodu“.
Pored njih tu su i: „Sweet Seixteen“, „Anđeoski deo“, „U potrazi za Erikom“ i dva dela za koja je osvojio Zlatnu palmu u Kanu – „Vetar koji njiše ječam“ iz 2006. i „Ja, Danijel Blejk“ iz 2016.
Louč je nesumnjivo najuspešniji reditelj u istoriji filmskog festivala u Kanu, budući da je pored dve Zlatne palme, tri puta osvojio Nagradu kritike i tri puta Međunarodnu nagradu kritike.
Duga lista njegovih odličja uključuje nekoliko Bafta, francuskih Cezara i dve evropske filmske nagrade za najbolji film.
Može se reći da je Ken Louč, kako svojim životom, tako i svojim delom sve ove decenije ostao dosledan sebi.
Bio je i ostao buntovnik.
I to sa razlogom.
On je angažovani sineasta, poznat po svojim naprednim, levičarskim uverenjima.
Tako, u njegovim delima dominiraju pitanja socijalne pravde i nejednakosti, sa kojima je suočena radnička klasa u savremenom, modernom svetu – siromaštvo, nesigurnost, beskućništvo, glad, nasilje, itd.
Poznat je kao oštar i beskompromisni kritičar političkih i ekonomskih sistema i struktura koje su stvorile takve nejednakosti.
U svojim delima on daje glas marginalcima, skrajnutima, nevidljivima i onima bez glasa.
Ignorisanima.
“Film nije politički pokret, partija ili novinarski tekst”, kaže on.”To je samo film. U najboljem slučaju to je glas koji se pridružuje opštem, narodnom gnevu i nezadovoljstvu”.
I pored reputacije da pravi ozbiljne, teške socijalne drame, Loučovi filmovi su često izuzetno zabavni, protkani finim humorom, duhom i komedijom, što daje poseban šarm njegovim filmovima.
I na neki čudesan način se savršeno uklapaju i u skladu su sa mnogo značajnijim pitanjima koje tretira.
On je majstor da stvori kompleksne, životne, uverljive karaktere, koje uglavnom tumače neprofesionalni glumci, što samo dodatno daje snagu i uverljivost njegovim potresnim pričama.
Tokom svoje duge karijere Louč je često bio izložen kritikama zbog svojih političkih stavova, angažmana i kritike vladajućih struktura, na šta on odgovara: “Zašto kažu da mrzim svoju zemlju? I šta to uopšte znači? Da li treba da mrzim svoj grad, svoj narod, ili moju vladu? I ako ja mrzim moju vladu, da li to znači da ja mrzim svoju zemlju? Demokratska je obaveza kritikovati vladu”.
Odložena penzija
Među gomilom nagrada i odlikovanja kojima je bio obasut, postoji i jedno koje nije želeo da prihvati – OBE (visoko priznaje koje dodeljuje kraljevska porodica), i to sa sledećim obrazloženjem: “Nisam prihvatio OBE, jer to nije klub kojem bih želeo da pristupim, imajući u vidu ko je sve u njemu. Sve to je dostojno prezira, sve sto je vezano i dolazi od Britanske Imperije, koja je spomenik eksploatacije i osvajanja”.
No, ovaj 87-godišnjak, sedih vlasi i mladalačkog koraka i duha, uspeo je svemu da se odupre i ostane svoj.
I evo ga i ove godine u Kanu kako bi nam predstavio svoje poslednje delo „The Old Oak“.
I, kako kaže, i zaista poslednje.
Ali, pre nekoliko godina Louč je takođe najavio da se povlači, da ide u penziju.
No njegov plan da se prepusti odmoru, gledanju fudbala i TV-a, propao je kada je video kakve je restriktivne mere socijalne zaštite uvela nova kozervativna vlada 2015.
Ako je tada odustao, tek sada nema razloga za povlačenje.
Jer ko će podići glas protiv socijalnih nepravdi, protiv nejednakosti, siromaštva, pohlepe i sumanutog bogaćenja, protiv laži i hipokrizije.
Jedino što nam preostaje je da se nadamo da će Louč i dalje biti ljut, ogorčen, besan.
I buntovan.
Jer on nam takav treba.
Večeras će u Kanu biti svečano zatvaranje festivala i dodela nagrada.
Juče smo imali prilike da vidimo dva filma iz zvanične selekcije – Venderesove „Savršene dane“ i „Prošlogodišnje leto“ Katrine Brija.
O Vendersovom filmu sa čistačem toaleta sam vam već pisala, i ono što mogu da vam kažem je da je to dirljiv, topao i mudar film o usamljenosti, o svakodnevnici, o uživanju u običnim, jednostavnim stvarima.
Pravi mali džem!
Koji Yakusho, u glavnoj ulozi, savršen je – rafiniran, otmen, diskretan, zagonetan i drag čovek i ne bi bilo čudo da za ovo ostvarenje dobije i Palmu za najbolju mušku ulogu.
Što se tiče francuskog filma, mislim da mu nije bilo mesto u zvaničnoj selekciji.
U toj priči o sredovečnoj, lepoj i briljantnoj advokatkinji, koja doživljava romansu sa svojim 17-godišnjim pastorkom, nema ničega – ni dovoljno emocije, ni dovoljno intrige, ni dovoljno drame, a o skandalu i da ne govorimo.
Bledo, mlako, neuverljivo.
Danas su na programu još dva filma u utakmici za Palmu – Ken Loučov „The Old Oak“ i „La Chimera“ Italijanke Alice Rohrwacher.
Hoće li oni u završnici prestići sve na cilju, saznaćemo večeras.
Za sada, po meni su najveći pretendenti za Palmu – Johnatan Glazer, Aki Kaurismaki, Justine Triet i Marko Belokio.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
