Kineska fabrika kao idealno mesto za prikaz ljudske intime

Reč je o intimnom filmu o svakodnevici kineskih radnika, između komunističke tradicije i novoustanovljenog kineskog sna o uspehu, koji nas vodi u Jivu, grad sa 600 fabrika božićnih i novogodišnjih ukrasa, u kojima se Božić i Nova godina proizvode za ceo svet.

Kovačevićevo ostvarenje je imalo svetsku premijeru na festivalu u Roterdamu a iste godine pripalo mu je Srce Sarajeva za najbolji dokumentarni na 26. Sarajevo film festivalu. Ujedno, film „Srećna Nova, Jivu“ je tek je drugo domaće ostvarenje u selekciji festivala Sedam veličanstvenih od kako postoji ova manifestacija.

* Zašto ste želeli da snimite film o savremenoj Kini i kako vas je to odvelo do specifičnog mesta kao što je grad Jivu?

– Dugo sam razmišljao o tome da bih želeo da snimim jednostavan film o Kini i svakodnevici običnih ljudi tamo, ali da zaobiđem stereotipe i kuriozitete koji se vezuju za tu zemlju. Znao sam da me najviše interesuju život fabričkih radnika u savremenoj Kini jer se u toj zemlji poslednjih godina stvari drastično menjaju. Zanimalo me je kako sada živi radnička klasa u Kini , a usput sam čuo za Jivu i 600 fabrika u kojima se proizvode božićni i novogodišnji ukrasi.

* Moglo bi se reći da to baš zvuči kao kuriozitet.

– Da, u prvom trenutku me je to zabrinulo jer je upravo zvučalo kao kuriozitet čak je u sebi imalo dozu senzacionalnog, a ja nikako nisam želeo da snimim takvu vrstu filma. Međutim, pokazalo se da je takvo okruženje idealno za film kakav sam želeo da napravim iz više razloga. Glavni je da ta vrsta okruženja pomaže nama kao zapadnim gledaocima da ostvarimo direktniju emotivnu vezu sa tim prostorom i tim likovima. Upravo zato što su Božić i Nova godina praznici koji su intimni i porodični čak i kad se ne slave u takvom okruženju, uz njih uvek ide sentimentalnost . Znao sam da ona može donekle da nam pomogne da te fabrike ne posmatramo kao mesta gde se nešto proizvodi, već kao intimne prostore gde ljudi žive i gde im se događaju intimne stvari. Time se, zapravo i bavi ovaj film. U njemu vidimo kako se započinju i raskidaju ljubavne veze, kako se roditelji brinu o budućnosti svoje dece, kako prijatelji planiraju svoju budućnost, kako pričaju o problemima koji ih muče.

* Nije vam bio akcenat na teškom radu.

– Oni tokom filma rade i mi taj rad vidimo. Život većine njih, kao uostalom i naših ovde se sastoji u tome da veći deo dana rade, a manji odmaraju a fabrike ovakvog tipa su zgodna mesta za moj pristup filmu koji je naturalistički – nema intervjua, nema naracije… Likovi, koje srećemo u ovom filmu rade i žive u ovim fabrikama, u spavaonicama koje su u fabričkim krugovima ili eventualno u stanovima koji su jako blizu fabrika. Sve što im se događa, njihove dnevne rutine i lične drame kroz koje prolaze, sve je neodvojivo od okruženja i samim tim je u direktnoj vezi sa filmom. Onda je i relativno jednostavno graditi narativnu strukturu ovakvog filma – od parčića njihove realnosti.

* Koliko se moglo videti iz trejlera filma, akteri ovog ostvarenja kao da su zarobljeni u filmskom setu?

– Zarobljeni je možda prejaka reč ali oni su na neki način neodvojivi deo tog filmskog seta u kome sve što rade, da je igrani film bi moglo da bude napisano.

* Na koji način ste u filmu tretirali proces rada?

– Mi, naravno , njih vidimo kako rade. Nismo mi to zaobilazili međutim dok oni proizvode božićne i novogodišnje ukrase, ovi artikli, njima nisu bitni. Da ne proizvode Božić i Novu godinu proizvodili bi nešto drugo . U tom smislu, film je pravljen koliko god je to bilo moguće iz njihove lične perspektive. Nismo hteli da ulazimo detaljno u procese proizvodnje kao što je bilo očekivano zato što su te šarene stvari na sve strane, pa nema ni te vrste likovnosti da bismo od toga pravili spektakl. S druge strane, njihov radni proces je u zadnjem planu . Dok rade, oni se, zaista, bave drugim stvarima . Pričaju i razmišljaju o drugim stvarima , slušaju muziku kao što je to verovatno uobičajeno kada ljudi rade takvu vrstu manuelnog rada.

* Kad ste skrenuli pažnju da se u Kini poslednjih godina stvari brzo menjaju, na šta se mislili. Za čime žude radnici fabrika u Jivi?

– Možda je to prisutno svuda ali meni deluje da u Kini vlada ogromni generacijski jaz zbog promena koje su se desile u toj zemlji. LJudi imaju različite snove. S jedne strane je generacija starijih Kineza koji u velikoj meri odgovaraju stereotipu koji mi imamo o kineskom radniku. Oni su vredni, disciplinovani, požrtvovani i rade u fabrikama gde su teži uslovi za rad, gde su prisutnija isparenja hemikalija dok su mladi Kinezi isti kao mladi u San Francisku. Oni odrastaju u potrošačkom društvu . U Kini sad postoje raznorazne mogućnosti i svi ti mladi bi da pokrenu svoje biznise , da budu preduzetnici . Na sve strane se pokreću hipsterski poslovi – otvaraju se restorani ili se pokreću on lajn biznisi. Najviše ti mladi Kinezi sanjaju. Sanjaju o budućnosti u kojoj neće raditi u fabrici nego će kontrolisati svoje vreme, koliko i kada rade, koliko zarađuju što je cilj čini mi se svakog mladog čoveka danas.

* Jedan od komentara gledaoca vašeg filma je bio: „nikad više neću kupovati novogodišnje ukrase“ iako, makar iz, trejlera ne deluje da se radnici ovih fabrika iskorišćavaju ili da su izloženi naročito teškom fizičkom poslu.

– Ovaj film jeste donekle melanholičan ali ne zato što su radnici ovde izrabljivani više nego na nekim drugim mestima. Radnici u fabrikama Jiva su uglavnom radnici migranti koji dolaze iz raznih delova Kine i koji se stalno pomeraju s mesta na mesto u zavisnosti od toga gde su veće plate , bolji uslovi za rad. Nekad sa celim porodicama… Mnogima od njih Jivu je postao mesto za život ali uvek postoji čežnja ili za rodnim gradom, prijateljima ili članovima porodice koji su negde ostali ili opet kada se vrate u mesta odakle su, kad su duži odmori tokom kineske nove godine, onda im nedostaju prijatelji ili ljubavnici koji su ostali u fabrikama. Takođe, u tim fabrikama iako se ostvaruju bliski odnosi postoji svest da su oni privremeni i da svako od njih može u bilo kom trenutku da ode na neko drugo mesto. Istovremeno ovi mladi ljudi razmišljaju o nekoj drugoj budućnosti i s te strane postoje melanholija i čežnja kod svih likova. Nisam očekivao, ali to je postalo glavna emocija filma i zato mogu da zamislim zašto bi neko kad ga pogleda mogao da kaže „više neću kupovati novogodišnje ukrase“, s tim što nisam siguran koliko bi se to dopalo Kinezima tamo. Ne samo vlasnicima fabrika koji se bogate na taj način nego i tim radnicima. Nigde nije lako biti radnik ali ovi radnici su dobro plaćeni. Njihove plate su veće od onih koji dobijaju radnici z Srbiji. Oni se šetaju po fabrikama sa ifonima, njihov život nije tako strašan da nemaju tog posla . U svakom slučaju, to je taj paradoks potrošačkog društva. S jedne strane se borimo protiv njega i protiv globalizma i grize nas savest ali s druge strane da nije toga mnogi ljudi bi živeli mnogo teže.

* Šta je za vas bilo otkriće dok ste radili ovaj film?

– Kad sam otišao tamo pored tog standarda koji je ipak malo viši nego što sam očekivao je to što se mnogo tih ukrasa pravi ručno. Kad ih vidimo u prodavnici, mi ili uopšte ne razmišljamo o tome odakle oni dolaze ili mislimo da oni sami ispadaju iz fabrike u masovnoj proizvodnji. Međutim, većina njih nastaje u procesima koji liče na umetničku radionicu gde te ukrase radnici ručno oslikavaju. Zato, kada ih sada vidim, ja te ukrase doživljavam mnogo ličnije nego ranije.