Ko je Anita Mančić – dobitnica „Dobričinog prstena“, glumica večno na barikadama umetnosti, pravde i humanosti?

Vest o ovom njenom uspehu koincidirala je istog dana kada i vest o inicijativi strukovnih udruženja da se zaštiti Beogradski sajam i spreči njegovo rušenje.

U odbranu ovog značajnog arhitektonskog i graditeljskog kompleksa nedavno je stala Anita Mančić.

Na čelu kolone Marš za Sajam ispred ovog zdanja obratila se svojim sugrađanima pesmom “Naši dani” Vladislava Petkovića Disa.

Stala je i uz meštane Gornjih Nedeljica i okolnih sela u njihovim nastojanjima da spreče planirano otvaranje rudnika jadarita u tom delu lozničkog kraja.

“Ovo neće moći, ovo cela Srbija treba da vidi”, rekla je tada Anita da bi se potom na retko mudar način obratila čelnom čoveku države : “Molim i predsednika da shvati da ovde niko nije lud i da taj narod, a videli ste i vi predsedniče, čuli ste, čuli smo i mi zajedno sa vama, da ljudi neće da prodaju svoju zemlju. Ja vas molim da to pravo da ne prodaju svoju zemlju i da žive na toj zemlji, ja vas molim da ih zaštitite“, poručila je Anita.

Nije ćutala ni na mnoge druge nepravde s kojima se ovo društvo suočava, anagažovala se u brojnim humanitarnim akcijama.

Smatra da je to odgovornost umetnika, a o važnosti umetnosti same govori kao o stvari lične higijene.

To vam je kao umivanje. “Ako ukinete potrebu za umetnošću i obrazovanjem to je kao da prestanete da perete zube ujutru i uveče. Onda će zubi početi da vas bole i na kraju da vam ispadaju”.

Glumački poziv odabrala je dok je pevala u horu Ivo Lola Ribar kada su Lanetu Gutoviću za njegov kabare bile potrebne devojke koje umeju da pevaju i koje su zvrkovi. Tu kombinaciju u Aniti je prepoznao njen dirigent i preporučio je. Studirala je FDU, kako je rekla u vreme kada je obrazovanje bilo popularno u klasi profesora Predraga Bajčetića.

Prepoznatljiva je i po skromnosti, neposrednosti i iskrenosti u javnim nastupima i kada se govori o najdelikatnim stvarima, ali je uspela da sačuva privatnost i nauči medijske poslenike do koje granice mogu da idu.

U procesu oživljavanja lika, tekst je poslednje što nauči.

Kaže da to verovatno nije profesionalno, da je možda donekle i neprostojno ali da joj to odlaganje otvara mogućnosti da dugo istražuje i bolje se saživi sa ulogom.

Sa 23 godine postala je članica ansambla Atelje 212 u kome je imala na stotine nastupa. Godine 2015 prelazi u Jugoslovensko dramsko pozorište u kome 1996. igrala Anđelu u predstavi  „U potpalublju” a tokom karijere igrala je na svim beogradskim scenama i u brojnim produkcijama.

Vlasnica je pet Sterijinih nagrada za izuzetno glumačko ostvarenje, kao i nagrada “Ljubinka Bobić”, “Žanka Stokić” i mnogih drugih priznanja.

Bila je docent Fakulteta dramskih umetnosti. Osam godina je bila profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu na smeru gluma i režija.

Rođena je u Zemunu 1968. godine.

Mnogo voli prirodu i da putuje. Za nju je sloboda da bude ono što jeste.

„Biti svoj to je sve“, smatra Anita Mančić.