Kokan Mladenović: Mi smo omogućili ovog farsičnog ludaka 1Foto: FoNet/ Zoran Mrđa

To kaže reditelj Kokan Mladenović za Danas odgovarajući na pitanje da li mu je pandemija korona virusa u bilo čemu dala vremena, da se bavi nečim što je želeo a ranije nije stizao. Mladenović dodaje da je promena nagla i da je previše nesreće okolo da bi uživao samujući.

– Previše je nagla promena i previše je nesreće i gluposti uokolo da bi čovek mogao da uživa u sopstvenoj samoći. Sa druge strane, provoditi tako puno vremena sa samim sobom nije nimalo bezazleno, pogotovu ako sa istim tim sobom imate gomilu neraščišćenih računa, a izolacija vam ukida izgovore a la Skarlet O Hara, tipa „misliću o tome sutra“.

*Pre pandemije s Minjom Bogavac ste pripremali predstavu „Aplikacija Voland“ koja se, ako se ne varam, bavi zamenom ljudi mašinama. Možete li nam nešto više reći o toj predstavi, kakva je njena budućnost?

Predstavu „Aplikacija Voland“ osmislili smo sa Markom Grubićem i Minjom Bogavac, kreativnim timom koji je zajedno radio na „Jami distriktu“. Poželeli smo da se, vraćajući na scenu gotovo zaboravljeni srednjevekovni žanr moraliteta, poigramo sa novim tehnologijama, lakoćom našeg pristanka na njih, posledicama po našu slobodu i da ispitamo kuda nas vodi taj svojevrsni ugovor sa đavolom. Doba koje nam nameće interaktivnost i umrežavanje možda jeste idealno za sve one totalitarističke zamke o kojima su sanjali svi diktatori i manipulatori u svetu, od njegovog postanka pa do danas. Predstava, u produkciji Šabačkog pozorišta, bila je na korak od početka i verujem da ćemo je, dodatno inspirisani ovom pandemijskom internet rašomonijadom, nastaviti čim to bude moguće.

*Koju ulogu prema vašem mišljenju igra Aleksandar Vučić, a šta su građani u toj postavci?

Aleksandar Vučić igra ulogu samog sebe. To je uloga iskompleksiranog drugog, Šešeljevog potrčka, Miloševićevog ministra, Tominog „malog od palube“. Taj tako dugo pripremani buket kompleksa dočekao je svojih pet minuta i rascvetao se u punom sjaju, nađubren našim kratkim istorijskim pamćenjem, zalivan našim suštinskim nepoznavanjem demokratije, poduprt svim istorijskim kompleksima ovoga naroda koji kroz čitavu svoju novu istoriju opsesivno traži i proizvodi vođe, mesije i spasitelje. Mi smo, dakle, omogućili ovog farsičnog ludaka, ovu nekontrolisanu kreaturu nalik Kralju Ibiju, koji uživa u apsolutnoj moći. „Promeniću narod“, kaže Kralj Ibi u Žarijevom komadu. Možda je došlo vreme da narod promeni Ibija, ali se tu postavlja gotovo retoričko pitanje – može li narod da promeni Ibija ako pre toga ne promeni samog sebe?

*Šta mislite da li će Aleksandar Vučić posle svega ovoga biti politički još jači ili će oslabiti?

Aleksandar Vučić je jedini među smrtnicima kome je omogućeno da još za života živi u raju, jer ova situacija to za njega svakako jeste. Dobiti priliku da suspenduješ i ono malo demokratije, uspostaviš apsolutnu kontrolu nad svim medijima, utamničiš sedam miliona ljudi bez posledica, a uz to im omogućiš višesatni live-prenos sopstvenih dijagnoza koje se verbalizuju u medijskom prostoru, pa nema tog zagrobnog života, ma u kojoj religiji, koji bi osobi takvog psihološkog profila omogućio više. Delujući protiv ustavnih ovlašćenja, rugajući se institucijama, sistemu i zdravom razumu, taj čovek je, okružen beskičmenjacima i moralnim nakazama, uspeo da se kruniše za cara Stradije, a da ga u tome niko nije sprečio niti pokušao da spreči. Naravno da će iz svega ovoga izaći jači, jer je paralelno obavio kompletnu kampanju za izbore koje će raspisati tik nakon korona-ludila i jer protiv sebe ima opoziciju koja je, bez obzira na vanredno stanje, pokazala svu svoju nesposobnost, a nasuprot sebe narod čija je on, očigledno, slika i prilika, na sramotu i jednih i drugih.

*Kako ocenjujete ponašanje opozicije tokom vanrednog stanja?( da li vas je neko posebno pozitivno ili negativno iznenadio)

Pozitivna iznenađenja ne žive na srpskoj opozicionoj sceni. Njihovo ponašanje je, tokom ove situacije, pokazalo sve ono što naša opozicija jeste – bezidejnost, tromost i razjedinjenost. Ako se vlast gubi u lavirintu sopstvenih laži i nesposobnosti, koje su to konkretne, bolje, spasonosnije i ostvarive ideje ponudili lideri opozicione scene? Koji socijalni program za hiljade radnika koji su, ili će ostati bez posla? Koji novi zakon o radu će sprečiti da se te stvari više nikada ne ponove? Kakvu reformu uniženog i uništenog zdravstva i obrazovanja, sistema koji su pokazali koliko su strašne posledice neznanja, loših zakona i partijskog kadriranja? Šta ćemo sa kulturom, gladnim samostalnim umetnicima i poništenim konkursima? Koji ste zakon o medijima i informisanju spremili, a da on zauvek spere sramotu sa domaće medijske scene? Kakav ekonomski program će nas, nakon svega, izvući iz neizbežne krize? Planova i odgovora na ova pitanja naša opozicija nema, ali zato ume da ne reaguje na monstruozni tvit jednog od svojih lidera, Boška Obradovića, koji povodom Uskrsa priziva „ujedinjenje srpskih zemalja – Srbije, Crne Gore i Republike Srpske“. Jeste li ga zbog toga izbacili iz Saveza za Srbiju i ako vas zbog toga nije sramota, zašto nije?

*Treba li opozicija da odustane od bojkota?

Opozicija treba da odustane od politike. Ovakva kakva jeste, sa bojkotom ili ne, ona pruža privid demokratije i suštinski radi za aktuelni režim. Svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, ali kakav smo mi to narod kad zaslužujemo i ovakvu vlast i ovakvu opoziciju?

*Kako vidite to što se opet lupa u šerpe i lonce?

Kao kad bi se dvadeset i nekoliko godina kasnije opet smuvali sa devojkom iz srednje škole. Ne zato što je volite, ne zato što vam je nedostajala, nego zato što ni vi ni ona niste napravili ništa od svog života, jadni ste i nesrećni i nemate za šta da se uhvatite. Ako nakon svih ovih godina treba da stradaju poklopci od šerpi, a ne nečije glave, ako se mečka i dalje plaši rešetom, onda je logično što smo tu gde jesmo, ili što nismo tamo gde smo mislili da će biti. Da ne bih abolirao sebe od krivice, napominjem da i meni ruka pođe prema šerpi i varjači, ne zato što volim buku, nego što je valjda lakše biti promašen u masi, nego promašen u sebi.

*Da li je dobra odluka opozicije da ne ode na zasedanje Skupštine?

Ponašanje aktuelne vlasti tokom korona-krize i vanrednog stanja omogućilo bi ma kojoj opoziciji da na tom zasedanju kapitalizuje svoje pametno, mudro, a opet hrabro delovanje tokom proteklog perioda. Ali šta kapitalizovati i zašto je to – ništa? Možda ovaj narod nije ni trebao zgradu skupštine. Možda je vidoviti Tomazo Vinčenco, ili posrbljeno Toma Rosandić, shvatio s kim ima posla, pa ispred te iste skupštine napravio skulpture koje prikazuju suštinu našeg parlamentarizma – neki konji ugnjetavaju neke ljude i neki ljudi se neuspešno rvu sa konjima.

*Treba li državi ostaviti 100 evra u slučaju da nam nije neophodan taj novac ili se ipak prijaviti pa onda novac preusmeriti onome kome je potreban?

Eto Tamnog vilajeta – ko uzme kajaće se, ko ne uzme kajaće se. Ako uzmete – uzeli ste od Njih, bez obzira što je taj novac Naš. Ako ne uzmete – uzeće sigurno 700 000 registrovanih Njihovih i dati Stranci, a to je onda 70 miliona evra u rukama onih koji za te novce mogu da organizuju neku novu Kristalnu noć ili neki slični oblik masovnog lečenja kompleksa na neistomišljenicima. Opet, ako uzmete pa date onome kome je potrebno, zašto vaša humanost zavisi od državnih 100 evra? Da li biste dali i bez toga? Tamni vilajet, valja nam izaći iz njega.

*Kako vidite predstave koje se prikazuju na televiziji i na internet platformama, a kako pozorište u budućnosti? Može li ono da funkcioniše bez publike?

Predstave koje smo mogli da gledamo u live prenosima ili na raznim internet platformama korisne su informacije o estetičkim, etičkim i socijalnim aspektima raznih teatara, ali ni na koji način ne mogu da zamene punoću emotivnog doživljaja, živog dejstva glumaca i predstava, ili puke činjenice da prisustvujete jednom od najznačajnijih kolektivnih rituala svake zajednice, a to nesumnjivo jeste teatar. Verujem da ćemo iz ovog ukidanja pozorišta publici i ukidanja publike pozorištu, ako smo pametni, izaći duboko zamišljeni, pročišćeni i željni jedni drugih, pravog i važnog teatra i žive i angažovane umetnosti. Pozorište je jedina umetnost čija suština nikada neće biti u viralnoj sferi i iskreno se radujem svom budućem učestvovanju u njegovoj neponovljivoj prolaznosti.

*Imate li neku svoju opservaciju na hod koji je vlast napravila za vreme vanrednog stanja, od famozne konferencije s najsmešnijim virusom, preko dramatičnih nastupa Predsednika koji upozorava da neće biti mesta na grobljima za preminule, deljenja respiratora i svemu onome što ne bi stalo u ovo pitanje i što će se, plašim se, brzo zaboraviti?

Sve naše istorijske katastrofe prolaze bez „crnih kutija“. Ne umemo da ih pronađemo, preslušamo, uvidimo uzroke stradanja i ne ponavljamo greške. Bojim se da je sada situacija još gora – mi i ne tražimo crnu kutiju.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.