Dubok naklon i „Zelena grana s tugom žuta voća“ neponovljivom Teofilu Tei: Dirljivo opraštanje od novinara Teofila Pančića na komemoraciji u DKC

Velika sala DKC -a bila je mala za sve one koji su došli da mu ukažu poštovanje i požele zbogom na poslednjem putovanju (mnogi su stajali), a posle minita ćutanja o tome ko je i kakav je bio Teofil Pančić i šta je značio za ovaj kulturni, društveni i medijski prostor govorili su glavni i odgovorni urednik Vremena Filip Švarm, hrvatski pisac, kolumnista i njegov prijatelj Ante Tomić, reditelj Želimir Žilnk, novinar Vremena Nedim Sejdinović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Željko Bodrožić.

A kako je na početku navela njegova koleginica iz Vremena, novinarka Jovana Gligorijević, Teofil je bio svoj, a bio je pomalo i naš.

– Postigao je nešto što retko kome u životu uspeva. Kada ga bilo gde najavljuju, predstavljaju, nije bilo potrebno navoditi ni funkciju, ni zanimanje, već je bilo dovoljno reći: Teofil – rekla je Gligorijević.

Prema rečima Filipa Švarma, Teofil je bio najznačajniji kritičar društveni i književni u celoj Jugoslaviji proteklih trideset godina.

– Bio je talentovan pisac koji nema prethodnika i koji neće imati naslednika. Bio je dobar čovek, pisac, a rupa, nakon Teofila, neće biti zatvorena. Ima mnogo dobrih pisaca, dobrih književnih kritičara, novinara, ima mnogo dobrih ljudi, ali niko nije imao sve te osobe u jednom licu kao Teofil. U današnje vreme kada caruju bahatost, bezobrazluk, kad su se zagubile civilizacijske vrednosti, Teofil je bio onaj koji je štitio sve ono dobro više od tri decenije – istakao je Švarm.

Teofil je prerano napustio ovaj svet, i kolege u Vremenu su svesne da ga niko ne može zameniti:

– Kad budemo pravili sledeći broj prvi put nakon tridesetak godina, neće biti Teofilove rubrike „Nus pojave“. Bio je dobar čovek, ali nikad vam ne bi posudio knjigu. Znao je sve o nemačkom pozorištu, o bezbrojnim književnicima, ali isto tako i o redovima vožnje. Postojala je jedna aplikacija koju je pomno izučavao – kamera koja se stavi na lokomotivu, pa putuje tako… Zadnje dve godine Teofil je bio je teško bolestan, prikovan za krevet. Iako sam video mnoge jake ličnosti, čvrste ljude, nikada nisam nikoga kao Teofila. Pisanje je za njega bilo život.

Prema rečima Švarma, danas smo u Srbiji svedoci revolucije, gledamo studente koji govore ono što je Teofil uporno zastupao svih ovih decenija.

– Ne znamo kako će se ovo završiti, ali u sve ovo što gledamo na ulicama utkan je Teofil. Ako nekome nije jasno, neka pričita bilo koji Teofilov tekst i kazaće mu se samo – istakao je Švarm, uz dirljiv izliv emocia da njemu Teofila niko ne može da zameni.

Intimne sekvence o Teofilu pankeru

Ante Tomić se sa istim emocijama podsetio druženja sa Teofilom, ali i 80-tih godina kad je socijalistička diktatura lagano išla svom kraju“, dok su omladinci tražili da se iz krivičnog zakona SFRJ izbaci zloglasni član 133, kojim se osuđuje „verbalni delikt“. U to doba, kakoje naveo u ovom intimnom vremepolovu, 1986. na rubu Zagreba, u Mamutici, u Travnom, Teofil Pančić je živeo s ocem, vojnim licem.

– Posle smrti majke njih se dvojica nisu snalazili. Voleli su se, ali su bili različiti. Otac, pouzdani pukovnik, a sin panker. Kod Glavnog kolodvora prodavao je u potaji omladinsku štampu, često zabranjivanu. Nevolja je bila i što je Teofil bio neuhranjen, a otac nije kuvao. Ponavljao mu je otac kako mora jednom dnevno da pojede nešto kuvano, na kašiku. Na kraju je u svojoj komandi otkrio oficirsku menzu, sve jeftino – jedi brate, dok ne pukne! Teofil ga je poslušao, jer ponekad i neukrotivi pankeri moraju da slušaju svog tatu.

Ručao je obilno i s apetitom, a za desert uzeo štrudlu od višanja. Morao je sebi priznati da nije loše. Prijatno gastronomsko iskustvo nameravao je da ponovi. Ali, tako je mislio samo do popodneva dok otac uznemiren nije došao s posla jer je kod njih neki neprijatelj socijalističkog poretka na garderobi ostavio mantil na kom je bila značka s prekriženim brojem 133. „Hajde ti ovo uzmi“, rekao je ocu, vraćajući mu bonove za menzu. „Meni više neće trebati“ – otkrio je Tomić delić Teofilovog privatnog života.

Prateći očevu službu, do 1991. živeo je i odrastao u Novom Zagrebu, a Ante Tomić je objasnio kako je u Srbiji za sve bio Teofil, s tim jedinstvenim imenom, dok su ga u Hrvatskoj zvali prisnije – Teo.

– Teofil i Teo bile su dve osobe. Ponovo su se rascepili te 1991. godine. Fizički, Teofil je otišao s ocem u Beograd, a duhovni, Teo, ostao je u Zagrebu. „Evo se motamo tu oko Mamutice i ne znamo šta bismo sa sobom“, rekla mi je zajednička prijateljica kad je umro. Da nisam bio u Splitu i sam bih se tu motao. Teo je s toliko srca pisao o Zagrebu i svome Travnom da biste očekivali da će njegov duh izroniti iz magle.

Tomić je podsetio i kako su se njih dvojica dotakli ramenima u Zagrebu 80-tih godina, za šankom u Kulušiću, kad su tamo Ekatarina velika i Film snimali koncertne albume, a Dražen Vrdoljak najavljivao izlazak na binu Električnog orgazma. Ali, upoznali su se tek u jesen 2000. u Novom Sadu, kad se između Srbije i Hrvatske moglo ponovo putovati.

– Strašni rascep nešto je ponovo zacelio – Teofil se ponovo sreo s Teom. Dolazio je često u Zagreb, Split, Pulu, Rovinj da govori na političkim i kulturnim tribinama, da otvara filmske festivale, žirijra za književne nagrade, piše za „Jutarnji list“. Jednom se užasno razgnevio, a njegov je gnev bio legendaran, jer mu je lektorka prebacila tekst iz ekavice u ijekavicu. Zašto ga nisu upozorili da to sam učini? Bilo je to potpuno opravdano, jer je hrvatski pisao i govorio bolje od 99 odsto Hrvata, uključujući predsednika Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti i predsednika Matice hrvatske. Na koncu pročitao je mnogo više hrvatskih i bilo kakvih knjiga. Gutao je neutaživo, pomamno sve što mu je dopadalo ruku, a imalo je slova. U svakom je trenutku uza se za po putu imao desetke novina i magazina, dva do tri debela toma nečega smrtno dosadnog.

Tomić je naveo i kako pamti kad su se sretali na sajmovima knjiga. Teofil i Miljenko Jergović, pogrbljeni, teglili su golemu torbu punu knjiga, dok je on u ruci imao malu vrećicu sa dve do tri knjige. Jedno drugom su pokazivali šta su kupili na štandovima, kao dva dečaka koja jedno drugome pokazuju igračke. Ali, dok je Miljenko imao auto, pa je knjige mogao da stavi u gepek, Teo nije bio vozač:

– Putovao je autobusom i to je obožavao. Drndao se satima preko cele Jugoslavije u zagušljivim vozilima Laste ili Čazmatransa, vukući sabrana dela Emila Siorana pored pospanih baba koje su vukle mrtvu perad. Teofil Pančić bio je sama vrlina. Fantastično obrazovan, a bez trunke oholosti. Bio je đavolje duhovit, s anđeoskim srcem. Pametan, pošten, topao, saosećajan, solidaran. Svakim je svojim tekstom branio ljudskost od nasilja, branio dostojanstvo, uspomene pred terorom zaborava. Sve ovo što se danas u Srbiji događa on je video osamdesetih, dobro je poznavao onaj zanos i lepotu kad diktatura ide svome kraju. Ali, nije, nažalost, stigao da u tome uživa – govorio je o svom prijatelju Ante Tomić.

Teofil je na svojim leđima izneo ono što prethodne generacije nisu

Kako je istakao reditelj Želimir Žilnik, od trenutka kad je prvi put pročitao tekst tada mladog Teofila Pančića, odmah je uvideo da je unikatan, svež, privlačan, i nije mogao da poveruje da to piše mladić.

– Mislio sam da je to neka vrsta odjeka ili tekstova intelektualaca iz dvonedeljnog lista „Danas“, u kom su pisali Krleža, Marko Ristić, velikani… Imali smo sličnu životnu situaciju. Živeo je i u Zemunu i u Novom Sadu, gde smo se upoznali. Odmah sam ga video kao obaveštenog, interesantnog, temeljnog mladića koji me je saleteo s pitanjima kako sam uspeo, recimo, krajem osamdesetih da snimim film o takozvanoj antibirokratskoj revoluciji, koja je bila jedan od početaka propasti ove zemlje. Od onda smo imali povremene i krajnje zanimljive susrete. Bio je posvećen, strastan, informisan čovek koje je uzeo na sebe ogroman teret propuštenih šansi nekoliko generacija.

Teofil je na svojim leđima, istakao je Žilnik, uspeo da iznese u raznim domenima nešto što prethodne generacije nisu uspele.

– Stigao je da napiše toliko tekstova, recenzija, knjiga, da bude u žirijima da je definitivno jedan od najznačajnijih intelektualaca koji može da se meri s velikanima, koji su klasika. Kratko je živeo, od mene je mlađi dvadeset pet godina ali je uradio mnogo više od nas koji smo osamdesetogodišnjaci. Duboko mu se klanjam – istakao je Žilnik.

Vojvođanin, jugonostalgičar, čovek neočekivane vrste

Nedim Sejdinović, književnik i novinar, rekao je da je imao sreću da se druži s Teofilom i njegovom partnerkom Oljom poslednjih šest godina od kako su se preselili u Novi Sad, podsećajući da je mogao da priča satima, danima, i da uvek bude drugačiji, zanimljiv, zavodljiv.

– Jednom sam rekao da je on jedna vrsta neočekivanog čoveka. A tako se zove zbirka Vojislava Despotova kojeg je cenio. Neočekivan jer je svaka Teofilova kolumna bila osobena, kao i on sam. Uvek je pronalazio neki drugačiji ugao i pisao je o nekim stvarima kojim se „ozbiljni novinski kolumnisti“ ne bi bavili, na prvi pogled efermerne, ali imaju dublje značenje i stavljao ih je u kontekst vremena i prostora. Uvek je pisao protiv rata, primitivizma, nacionalizma, zalagao se za demokratske, civilizovane vrednosti.

Nikad se nije trudio da baci neku „bombu“, već je svakoj temi pristupao opezno, znao je kao fudbaler da stane na loptu, sagleda situaciju na terenu. Znao je da bude kritičan i prema onom delu javnosti kojoj je pripadao. Opsesivna tema njegova, koja je još uvek u vazduhu, bila je tema belih listića. Kad se stvorila moralna panika među građanski orjentisanom javnošću da prethodnu vlast treba kazniti tako što se ili neće izaći na izbore, ili predati prazan listić, Teofil se tome suprotstavio. „Jasno je da prethodna vlast nije bila dobra, ali koja je alternativa“, rekao je.

A onda je krenula hajka na njega. Često su ga zvali bivši političari da se konsultuju s njim. Jednom u kafani sedeo sam s njim i novosadskom političaru svašta je na fin način rekao. Izbegavao je, koliko god da je pisao o politici, da koristi fraze, prilazio im je široko, uvek dodavao fenomenološku dimenziju. Ta njegova distanca prema politicii političarima bila je negova distanca prema političkoj čaršiji. Nije mislio da je bitno da sluša ko koga, zašto, i kako. I to ga čini sličnim s ovim studentima danas – podsetio je Sejdinović.

Teofil je umeo da bude detinjast, ali  to detinje u njemu, prema rečima Sejdinovića, bilo je povezano s neverovatnom životnom energijom.

– Kad sam saznao da je umro, to mi je delovalo nemoguće. Teofil je bio jednako enormna energija, koju je pratilo neverovatno pamćenje. Bio je Vojvođanin, i to je uvek govorio za sebe, ne samo zato što je poreklom iz jednog sela u Bačkoj, već zbog susreta raznih kultura. Bio je i jugonostagličar. Jugoslaviju je video kao kulturni prostor. Odnos prema Jugoslaviji vidi se po majici koju je obožavao da nosi – gde je Tito nacrtan kao panker. Bio je jedan od najboljih produkata tog zajedničkog jugoslovenskog prostora. Koliko god da je bio veliki gutač svetske kulture, ogromnu energiju ulagao je da podrži ove naše male, nesretne kulture – zaključio je Nedim Sejdinović.

Beskompromisni putokaz za slobodnije i pravednije društvo

Novinaru Željku Bodrožiću, kako je naveo, otišao je drug, kolega i saborac. Otišao mu je guru.

– Da, sve to mi je bio Teofil, i još mnogo toga. I ne samo meni. Od utorka ujutru slušam i čitam ljude, znane i neznane, koji Teofila nisu znali lično, i vidim i osećam kako tuguju, jer su ga doživljavali kao svog, nekog  bliskog, koji ih je svojom pameću i pismenošću prosvetljavao i oplemenjivao. Imao sam tu životnu sreću da Teofila upoznam, da se prepoznamo i zbližimo, i da sa njim, a i sa Oljom, provedem mnoge sate, ali ću prvo koju reč reći u ime NUNS-a.

Prema njegovim rečima, NUNS je bio među povlašćenim ekipama i udruženjima čiji je Teofil bio član. Upisan 1996. godine, članska karta 536.

– Sam je priznao prošle godine u svojoj kolumni koju je posvetio jubileju NUNS-a, da ne dolazi na sastanke ni skupštine, niti sudeluje u Aktivnostima (napisano sa velikim A), kao i da koristi praktične prednosti koje članska kartica donosi, pre svega za njega od životnog značaja – povlastice u međugradskom autobuskom prevozu. Ali, pored praktičnosti, svoje članstvo u NUNS-u je jasno, kako je to Teofil umeo, obrazložio u dve rečenice. “Kada društvom zavlada nedvomisleno zlo, i kada ono zagadi gotovo čitav javni prostor, mora se stati na stranu koja je tom zlu nedvosmisleno oponirajuća. I mora se bez odstupanja braniti makar i majušan deo javnog prostora koji nije nepovratno zasran i zatrovan“.

Sada kada ga nema više, istakao je Bodrožić, Teofila treba čitati ponovo, ostavio je iza sebe toliko toga dobrog napisanog, kao da je živeo dva života od po šezdeset godina.

– A zadovoljstvo je bilo čitati Teofila u datom trenutku, njegovi su nam tekstovi bili takoreći neophodna doza zdrave logike i sjajne rečitosti da bi se obodrili i pregurali dani i nedelje, ali ne mogu da opišem zadovoljstvo koje je pružalo saznanje da tebe čita Teofil. A tek kad te podrži i pohvali najveći novinski pisac i istovremeno najveći novinski čitalac! Kao urednik Kikindskih i nekakav predvodnik naše ekipe sa severa Banata potvrđujem koliko nam je svima značilo što nas Teofil prati, što je uz nas, i što nam je onoliko puta dolazio.

Kada je pre petnaestak godina pustio bradu i praktično je postao naš vojvođanski vladika. Od utorka vraćam događaje, druženja, mnoge lepe trenutke koje sam proveo s njim, prevrćem arhivu Kikindskih i izdvajam brojne zajedničke slike. Pronalazim i Teofilov tekst o EXITU iz davnih dana dok smo ga još pohodili, u kojem glavnu binu zove “stejdž mejdž”, pošto je naravno zapamtio i notirao moju priču o fajtu koji sam imao sa pandurima i njihovom nazivu za mejn stejdž.

Teofil je, kako je odsetio Bodtožić, pisao najčešće o ružnim temama i događajima, jer su nam preplavili život od početka devedesetih i nije ih se ni moglo, a ako ste normalni i časni, ni smelo izbeći i prećutati.

– Naš drug, jedinstven i neponovljiv, govorio je i pisao neumorno, glasno i jasno. I nije mračio, bez obzira što je uglavnom secirao razne mračnjake i mračne pojave, već je kao veliki umetnik pisane reči i nadasve dobar čovek, znao da ohrabri i razveseli, da uz beskompromisnu analizu ružne stvarnosti pruži nadu i pokaže putokaz za slobodnije i pravednije društvo. Tokom poslednjih dana njegovog života, ispod njegovog prozora, na ulicama Novog Sada okupilo se stotine hiljada ljudi u borbi za slobodu, istinu i pravdu. Nadam se da ih je čuo.

I zato sam zamislio njegov odlazak kao odlazak velikog meštra iz jednog bajkovitog crtanog filma – pretvorio se u hiljade latica najlepšeg cveta, koje su zatim pale na hiljade ljudi i oplemenile ih – istakao je Bodrožić.

Dubok naklon (a i suze), Teofilu su danas ukazali i Dragan Velikić, Ivan Medenica, Dušan Petričić, Marko Vidojković, Zoran Kesić, Vesna Mališić, Vuk Cvijić, Ksenija Radulović, nekadašnji predsednik SANU Vladimir Kostić, Branko Rosić, Veljko Lalić, Ranko Pivljanin, braća Teofilović, Nataša Kandić,  Aleksandra Glovacki…, i druge brojne ličnosti iz javnog i kulturnog života.

Na kraju, kako je podsetila Jovana Gligorijević, Teofil je nakon smrti Olivera Dragojevića 2018. napisao tekst o samo jednoj pesmi na stihove Tina Ujevića „Zelenu granu s tugom žuta voća“.

– Tu je naveo da su ljudi zelene grane njegovi ljudi, braća i sestre, i uz tu pesmu želimo da ga ispratimo – objasnila Gligorijević,  dok su na video bimu promocale fotografije Teofila Pančića, snimci iz njegovih nastupa na tribinama, u TV programima…

Ispraćaj Teofila Pančića na kremaciju zakazan je sutra, 8. februara, u 13:30 na Novom groblju u Novom Sadu.