Kurt Rasel za Danas o seriji „Medison”: „Ovo je prvi put da igram nekoga ko sam zapravo ja“

Radnja razapeta između Njujorka i Montane donosi priču o porodici koja se prvi put suočava sa tragedijom. U njenom središtu je Preston Klejburn — čovek čije odsustvo definiše sve prisutne. Za Kurt Rasela, to je uloga koja briše granicu između glume i ličnog iskustva. Pored Rasela, glavnu žensku ulogu u seriji tumači Mišel Fajfer, koja je za ulogu Stejsi Klejburn dobila fantastične kritike.

Vaš lik Preston je stub porodice, čovek koji slavi život. Da li se lično pronalazite u tome?

– U velikoj meri. Veći deo svoje karijere, posebno poslednjih četrdesetak godina od ukupno 65 koliko radim, igrao sam široke, često udaljene likove. Kada sam dobio ovu priliku i počeo da čitam scenario, imao sam problem da ga završim — pogodio me je. Pogodio me je lično. Shvatio sam da je to nešto što razumem i sa čim se osećam prijatno. Pitao sam se mogu li to da donesem u seriju, mogu li to da donesem Mišel. To mi je bio glavni impuls. Mislim da je Tejlor napisao izvanredan tekst — možda i svoj najbolji — i da je to priča sa kojom se mnogi mogu povezati.

Kako Tejlor Šeridan kroz Prestona istražuje muškost i emocionalnost?

– Ono što mi je bilo zanimljivo, i što je vrlo autentično zbog načina na koji Tejlor piše, jeste da su muškarci u ovoj priči duboko povezani sa ženama. Zapravo, imamo i dve lokacije koje su poput likova — Njujork i Montana. Porodica iz Njujorka suočava se sa tragedijom i odlazi na mesto gde su potpuno izgubljeni, ali koje je njihov otac oduvek želeo da im pokaže. Iz toga dolazi rast. To je priča o ženi koja pati i o porodici koja ne zna kako da pati jer nikada ranije nije prošla kroz tako nešto. Mnogi će se u tome prepoznati — ja svakako jesam.

Da li je igranje kroz flešbekove predstavljalo izazov? I da li vidite nastavak priče?

– Već smo snimili drugu sezonu. Mislim da će izaći kasnije ove godine. Imali smo određene logističke izazove, ali smo uspeli da ih rešimo. Ono što mi je bilo posebno zanimljivo jeste odnos između Prestona i Stejsi — takvu vrstu odnosa nisam video dugo. To su dvoje ljudi koji se zaista vole. I upravo zato njen proces suočavanja sa gubitkom ima toliku težinu. Tejlor ume da uzme mali detalj i razvije ga u nešto što oblikuje celu priču. Njegovo pisanje nosi projekat.

Kako ste se pripremali za rad u Šeridanovom svetu?

– Njegovi scenariji su kompletni. Ne sećam se kada sam poslednji put radio na projektu gde nismo stalno dobijali izmene. Ovde — ono što pročitate, to snimate. Postoje sitne korekcije, ali suština ostaje ista. Na nama je da to iznesemo. Razgovarao sam nedavno s njim i rekao je da smo uspeli da prenesemo oko 95% onoga što je zamislio. To je retko.

Kako činjenica da Preston umire utiče na način na koji ste ga igrali?

– Upravo taj šok odmah stavlja publiku u poziciju Mišelinog lika. To je jednako iznenađujuće za gledaoce koliko i za nju. I ne možete to da zaboravite. Izazov je bio da se kroz celu priču oseća njegovo prisustvo — znamo o kome ona razmišlja, za kim tuguje, oko koga se sve vrti — iako njega više nema.

Da li vas je privukla dinamika u kojoj je Preston okružen snažnim ženama?

– Kada prvi put čitam scenario, trudim se da reagujem kao publika. Tek kasnije analiziram. Ovde sam odmah osetio da funkcioniše. Priča je veoma bliska i prepoznatljiva. I iskreno, nikada nisam igrao lik koji mi je ovoliko lično blizak.

Kako je bilo snimati scene pecanja i boravka u prirodi?

– Moj deda je imao prvo jezero u Mejnu namenjeno isključivo mušičarenju. Odrastao sam uz to. To je aktivnost koja vas uvodi u stanje duboke koncentracije, ali i introspekcije. Dok pokušavate da ulovite ribu, zapravo razmišljate o sebi. Voda reke Medison je prelepa i savršena za to. A kada to uporedite sa životom u Njujorku, razlika je ogromna — i jasno pokazuje koliko su ti ljudi izgubljeni kada dođu tamo.

Da li ste više „gradski“ ili „planinski“ tip?

– Oboje. Odrastao sam u prirodi, ali sam živeo i u gradovima. Preselio sam se u Kolorado sa 26 godina jer sam želeo da živim taj život, ne samo da pričam o njemu. Razumem oba sveta i šta oni pružaju ljudima. Kada se sudare, nastaje zanimljiva dinamika — i humor, ali i bol.

Da li vas je priča lično pogodila?

– Na mnogo nivoa. To su stvari koje ljudi često drže za sebe — bol, gubitak. Ali u tome ima i nečeg lepog i gorko-slatkog. To je život. I to je ono što ova serija prikazuje.

Kako je bilo ponovo raditi sa Mišel Fajfer nakon toliko godina?

– Radili smo zajedno na Tequila Sunrise krajem osamdesetih. Imali smo lepo iskustvo, ali ovo je bilo drugačije. Sada donosimo godine iskustva. Znao sam da će biti sjajna, i bila je. Zaista je izvanredna u ovoj seriji.

Šta znači motiv filma „A River Runs Through It“ u seriji?

– To je ideja da priroda, voda, zemlja — sve to hrani vašu dušu. Kada ste fokusirani na pecanje, zapravo reflektujete sopstveni život. To „teče kroz vas“. Za ljude iz Njujorka, to je potpuno novo iskustvo. A za Prestona, to je nešto što je želeo da podeli sa porodicom.

Da li postoji iskustvo koje vas je oblikovalo kao osobu?

– Svaki dan. Svaki dan nosi nešto. Imao sam priliku da proživim mnogo toga — i dobrog i lošeg. Uvek imate izbor: da se izgubite u ulozi žrtve ili da iz toga naučite nešto. To je suština života — i ove serije.

Kako ste izgradili tako intiman odnos na ekranu, iako su mnoge scene telefonski razgovori?

– To je do pisanja. Kada je tekst dobar, on vam pokaže put. A onda se oslonite na sopstvena iskustva — razgovore koje ste vodili sa ljudima koje volite. Tada i takva komunikacija može da deluje veoma blisko.

Šta izdvaja „Medison“ u odnosu na druge serije?

– Ne vidim je kao vestern. Više kao susret Istoka i Zapada. Dva sveta, dva načina života. I sve emocije koje iz toga proizlaze.

Da li ste i sami živeli između ta dva sveta kao Preston?

– Jesam. Odrastao sam u prirodi, ali sam radio i živeo u gradovima. Preselio sam se jer sam želeo taj život. I drago mi je što jesam. To iskustvo mi je pomoglo da razumem lik.

U vremenu kada televizija često traži spektakl, Medison  bira suprotno — tišinu, prostor i emociju. Za Kurta Rasela, to nije samo još jedna uloga, već svojevrsno suočavanje sa sopstvenim životom.

Preston Klejburn možda nije fizički prisutan u većem delu priče, ali njegova senka oblikuje sve. I upravo u toj odsutnosti leži snaga serije — kao i Raselove interpretacije. Posle karijere izgrađene na snažnim, često ikoničnim likovima, Rasel ovde pronalazi nešto drugačije: ne heroja, već čoveka. I možda prvi put — sebe.