Komad br. 22
(Mladić i devojka prolaze pored vožnji na sajmu parnih mašina u Jorku)

Tim: Ali nije ona manična. Već samo ova obična.
Lu: I držiš je pod kontrolom?
Tim: Da.
Lu: Zašto je nisi ranije spomenuo?
Tim: Pa to baš i nije sjajna tema za prvi sastanak.
Lu: A očigledno ni za drugi.
Tim: Ne volim o tome da pričam baš sa svakom osobom koju upoznam.
Lu: I da li uopšte smeš da piješ?
Tim: Zvanično, ne. Ali želim da ovo bude veče za pamćenje. Razumeš?
Lu: Naravno. Da. Inače, kakav si kad ih ne uzimaš?
Tim: Ma potpuno sam isti. Na neki način. Ponekad malo potišten. 
Lu: Ništa strašno, nadam se?
Tim: Ma kakvi. Tokom juna malo nisam ustajao iz kreveta, ali...
<I>(tišina)<I>
   Želiš li možda na neku od ovih vožnji?
Lu: Naravno. Smeš li da se voziš?
Tim: Smem. One tamo sam se pre strašno plašio.
Lu: Zato što te tako izvrti?
Tim: Ne, stvarno sam je se plašio. Hvatala me neka teskoba od nje.
Lu: Da li je i sad osećaj isti?
Tim: Nije. Zapravo, ni ne osećam mnogo što se njih tiče. 
Lu: Zbog lekova?
Tim: Ne baš.
(tišina)
Da li ti se svidelo cveće? Nisam znao da li si jedna od onih devojaka koje vole poljsko cveće.
Lu: Veoma mi se svidelo. Hvala ti.
Tim: Odlično. Dobar sam u takvim stvarima. Lepim gestovima.
Lu: Da li uzimaš baš veliku dozu?
Tim: Ne. Vrlo malu.
Lu: Ali koristiš ih već neko vreme?
Tim: Znaš, čini mi se da nije trebalo to ni da spominjem.
Lu: Nisi nameravao ništa da mi kažeš?
Tim: Ma ne, naravno da jesam. Samo nemoj toliko da se plašiš.
Lu: Zar ne treba da se plašim?
Tim: Ne treba. Zbog njih su stvari jednostavno malo bolje. Ja sam malo bolji.
Lu: Osim što si rekao da si potpuno isti. 

Komad br. 46
(Devojčica sedi pored oca u vagonu prve klase voza za Bermingam)
Lili: Još pet stanica, tata.
Tata: Još četiri, Lili.
Lili: I onda ćemo biti kod kuće.
Tata: I onda ćeš lepo na spavanje.
Lili: Drago mi je što smo došli na ova sedišta.
Tata: I meni. Ne možemo dugo ovde da ostanemo.
Lili: Počinjale su da me bole noge.
Tata: I da mi kažeš ako budeš spazila konduktera. Odmah.
Lili: Tamo gde smo bili je baš bilo bučno.
Tata: LJudi plate malo više za ovu tišinu.
Lili: A jesmo li mi platili za ovu tišinu?
<I>(tišina)<I>
Tata: Nismo. Ali jesmo platili za sedišta. Lepo je sedeti.
Lili: Možemo li ovde da sedimo još četiri stanice?
Tata: Došli smo ovde samo zato što je ostatak voza prepun. Neću da mi stojiš.
Lili: A što je prepun?
Tata: Zato što su prodali previše karata. Opet.
Lili: Ali ovde ima baš mnogo praznih sedišta.
Tata: Drugo je to.
Lili: Ali bili smo tu odmah iza onih vrata.
Tata: Ovo je prva klasa.
Lili: A što svi oni ljudi što stoje tamo ne dođu ovde da sednu?
Tata: Zato što ovo nije za njih.
Lili: Ovo je za bolje ljude?
Tata: Nije.
Lili: Je l' onaj čovek prva klasa?
Tata: Ne moraš baš da pokazuješ prstom na njega.
Lili: Ovaj sto je od pravog drveta.
Tata: Što ga ne čini boljim stolom.
Lili: A dobijaju i besplatan keksić.
Tata: Strpaj ga onda u džep ako želiš. 
Lili: Je l' misliš da bi mama sedela ovde s nama?
Tata: Ne bi. Ona nije volela prvu klasu.
Lili: Zato što je i ona bila glasna?
Tata: Ne, nego zato što je mislila da sve to nije u redu.
Lili: Ona je baš za mnoge stvari mislila da nisu u redu. Ali ovo sedište je baš fino.
Tata: Što ga ne čini boljim sedištem.
Lili: A jesi li ti prva klasa, tata?
Tata: Donekle. Samo donekle.

Prevod: Bojana Gajski

Autor je poznati kanadski pisac i novinar, autor romana "Londonci" i "NJujorčani". NJegovi tekstovi objavljeni su u panorami novih proznih formi "U šta smo se to pretvorili" u izdanju Arhipelaga.
_________________________________________________
(c) za srpski jezik: "Arhipelag" www.arhipelag.rs