„Poražavajuće je koliko smo omanuli između zala prošlosti i zala sadašnjosti. Taoci aksioma: govor nacionalizma je govor mržnje, govor mržnje je govor fašizma, govor fašizma je govor smrti.
Odgovor je sloboda od tiranije vlastodržaca. Pod hitno, znači: bunt, reforme, sistem, ako smo još živi ljudi, ljudi, ljudi: narod! Ne ustuknimo od gospodara laži kojima je pravda sluga“, samo pre nekoliko dana objavljene su ove gotovo proročke reči reditelja Miće Miloševića u vikend broju Danasa.
U poslednjem od nekoliko tekstova koje je sa novinarom i urednikom Radetom Radovanovićem napravio za rubriku „Ljudi, sećanja“ prisećao se oktobra 1944. i prvih nekoliko godina nakon oslobođenja, a zapravo je govorio o sadašnjosti.
Ista tako su i njegovi filmovi, oni humoristički, ispod onog prvog sloja pučke zabave, krili ubojitu društvenu kritiku naše stvarnosti. Oni dokumentarni su to bili već na prvu loptu.
Rođen je 25. oktobra 1930. u Požarevcu.
Diplomirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a novinarsku karijeru započeo kao likovni i filmski kritičar u Borbi.
U ovom listu proveo je 40 godina i ostavio značajan trag, a jedno vreme bio je i urednik.
Kao filmski autor, ostvario je gotovo dvostruku karijeru, stvarajući filmove za dva opusa.
Jedne za festivale i umetničke domete, druge za bioskope i televiziju, i pre svega – publiku.
U svet filma je zakoračio kao dokumentarista.
Njegovi dokumentarni filmovi, angažovani i često sa izraženom socijalnom notom, učestvovali su na najvažnijim svetskim festivalima, a dva puta su bili i jugoslavenski kandidati za Oskara – „De Jongovi“ (1975) i „Žulj“ (1988). Potpisuje i naslove – „Concerto gimnastico“, „Hokej“, „Krov nad glavom“… S druge strane, njegova igrana ostvarenja – „Nije nego“, „Laf u srcu“, „Tesna koža“… i dan danas važe za najgledanije i najvoljenije filmove jugoslovenske kinematografije.
„Iza uspeha ‘Tesne kože’ nisu stajali filmski kvaliteti. To je jedan mali, jeftin film, jedna vrsta prljave umetnosti, ali vitalističke, upotrebljive, svakodnevne, kao što je upotrebljiva džins odeća ili koka kola. Neki mentalni, psihološki i sociološki sklopovi stvorili su taj dodir s publikom koji se posle fantastično razvio u bioskopskim salama. To nije slučaj samo s tim filmom, to se događa i sa estradom i sa sportom, sa svim tim masmedijskim fenomenima. Odvijaju se mutacije koje nikako ne mogu da se objasne medijskim postulatima, već su to procesi s dubljim značenjem. Kako drugačije objasniti da je to film koji je sam sebe lansirao, za koji niko nije ni znao da je dovršen, a već su prvih dana nastali redovi i gužve pred vratima bioskopa“, pričao je svojevremeno u jednom intervju listu Start, koji se može pronaći na portalu Yugopapir.
Reditelj je i filmova „Nema problema“, „Moljac“, „Drugarčine“, „Berlin kaput“…
Autor je i dokumentarne TV serije „Tito – crveno i crno“, jedne od najtemeljnijih i najboljih ostvarenja te vrste.
Scenarista i filmski kritičar Dimitrije Vojnov podseća za Danas da je Mića Milošević „autor nekih od najpopularnijih i najčešće prikazivanih filmova u istoriji jedne kinematografije koje više nema“.
„Ono što većina ljudi koji vole te filmove ipak ne zna jeste da je Mića Milošević bio bitno drugačiji čovek od onoga kako su ga zamišljali“, ističe Vojnov i dodaje da je Milošević bio uspešan kritičar i reditelj dokumentarnih filmova koji su imali izuzetan značaj i postigli veliki uspeh – učestvovali su na najvećim festivalima, bili jugoslovenski kandidati za Oskara, imali i klasičnu bioskopsku distribuciju.
S druge strane, Miloševićev igrani opus čine filmovi na savremene teme i sa društvenom kritikom izrađeni u, kako ističe Vojnov, formi komunikativne i često populističke komedije.
„Kanonski deo Miloševićevog opusa čine tri saradnje sa Sinišom Pavićem. To su filmovi ‘Laf u srcu’, ‘Tesna koža’ i ‘Nema problema’. Reč je o ubitačnim društveno-kritičkim komedijama koje bismo mogli smatrati vrhuncem socijalističkog slepstika. U ova tri filma, Pavić i Milošević prikazuju svet prvih godina posle Titove smrti, privrede koja je u rasulu, građanstva koje je rastrzano između potreba na nivou zapadnog konzumerizma i radnih navika koje su skromne a u skladu sa niskom produktivnošću socijalističke privrede. Ove komedije su urnebesne, i uprkos tome što su u vreme izlaska bile potcenjene, danas čine okosnicu televizijskog programa“, objašnjava Vojnov.
On dodaje da iz današnje vizure, ove komedije nisu toliko naivne, iako su njihovi kvaliteti vezani mahom za scenarističke kalambure i glumačke virtuoznosti.
„Međutim, kada pogledate kadar u kome cela porodica Mite Pantića govori uglas, i u jednom neprekinutom snimku vidite spoj nekoliko snažnih glumačkih energija, shvatite da zarobiti tako nešto u jednom trenutku nije nimalo lako“, naglašava scenarista i filmski kritičar.
On podseća i da su ovi naslovi postigli izuzetne uspehe u bioskopima.
„Sa ‘Drugarčinama’ i sa ‘Lafom u srcu’ Milošević osvaja titulu najgledanijeg filma godine u SFRJ, a ‘Tesna koža’ postiže status najvećeg komercijalnog uspeha u istoriji stare države, sa 505.000 gledalaca samo u Beogradu“, napominje Vojnov.
Glumac Irfan Mensur priča za naš list da ga i danas na ulici zovu Japanac po liku filma „Tesna koža“.
„Postoje te neke uloge koje vam obeleže karijeru, bez obzira na to koliko su bile vredne. Zapravo njihovo trajanje određuje vreme. I dan danas me deca na ulici zovu Japanac“, kaže Mensur.
On dodaje da mu je tako i sa filmom „Lafu u srcu“ čije scene sa Milenom Dravić i Danilom Lazovićem se dele po društvenim mrežama.
„Ja tišeg i pristojnijeg čoveka nisam upoznao od Miće Miloševića, a toliko duhovitog. U društvu nikad nije bio šarmer. Tu svoju duhovitost znao je da pretoči samo na film. Bio je tih i neprimetan, a kad bi upalio kameru sve bi prštalo“, kaže Irfan Mensur i dodaje da ga najprijatnija sećanja vezuju za Miću Miloševića i njegovu suprugu Lilu, koja je takođe bila filmski radnik.
Novinar i urednik Rade Radovanović napominje da je Milošević bio renesansni čovek.
„Postoje ti neki renesansni ljudi. Mića Milošević je bio takav, u najlepšem smislu tog pojma. Bio je reditelj, novinar, istoričar umetnosti, scenarista, pisac… U svojim 90-im godinama bio je toliko zabrinut za ovu sadašnjost, za našu stvarnost. Bio je predivna ljudska metafora života. Ja ću ga takvog pamtiti. A nikako mi ne ide da kažem ‘Slava mu’, jer je bio čovek koji je mrzeo banalnosti, a upravo je stradao od jedne takve stvari koja se zove kovid 19“, zaključuje Radovanović.
Filmovi i tržište
„Filmovi moraju da se prave na način koji će ih održati na tržištu. Publici je to savršeno jasno, a velikom delu kritike nije, i oni sebi zadaju misionarsku, revolverašku, profesiju, pucajući u leđa svemu onome što neće da bude umetnost. U pitanju je nerazumevanje, hipokrizija i prevaziđenost. Oni se boje da se ne profanišu i u ime tog straha pljuju na sve što jeste profano, uključujući i moje filmove“, pričao je jednom prilikom Mića Milošević.
Saputnik epohe
„Tako sam postao saputnik epoha, od Kraljevine Jugoslavije tridesetih godina, pa sve do danas: autokratske Vučićeve vladavine ‘Srbija, to sam ja!’… Lepo reče stari gospodin Desimir Tošić: ‘Ideja Jugoslavije je bila velika, a mi smo bili mali.’ I sve manji, u raljama istorije. Nadvisila je sve nas“, pisao je u maju 2020. za rubriku „Ljudi, sećanja“ u Danasu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
