Nedić (Grupa Vizelj): Protesti treba da se dešavaju svaki put kada poskupi gorivo 1Foto: Petar Micić

Da li želimo budućnost gde neće biti muzike – to za Danas primećuje Aleksa Nedić, basista benda Vizelj, upitan da komentariše pomoć izvođačima tokom korone i probleme sa kojima se mladi bendovi, sa domaće scene, suočavaju.

Grupa Vizelj koju čine: Veljko Milinković – gitara, vokal, Aleksa Nedić – bas, vokal i Jelisaveta Todorov – bubanj, održaće koncert na Zidiću ispred Doma omladine Beograda, sutra u 20 sati.

Tim povodom Nedić primećuje da su ljudi generalno zaboravili kako je to ići na svirke, tako da će svima prijati jedan energetski „boost“ pred izlazak u grad.

* Stiže novi album Vizelja, da li ćete neke pesme sa njega premijerno izvesti na Zidiću, tj. Platou Milana Mladenovića?

Branim se ćutanjem. Ovaj karantin smo proveli snimajući album i izvešćemo neku foru za koncert, kao i uvek što radimo. Hteli smo da napravimo rizik, zato će on doneti dijametralno drugačiji zvuk. Vizelj je uvek bio takav, čak je i na prvom studijskom svaka pesma drugačija… Nismo svirali jako dugo (pa kao i svi), i naš poslednji koncert bio je na Dan zaljubljenih u Novom Sadu. Sada nas očekuje još jedan „eksplozivni“ datum, 11. septembar.

* Imate prinovu na bubljevima, uleteo je ženski član, i sve je više žena u rokenrolu, kako na to gledaš?

Ljudi etiketiraju rokenrol kao šovinističku muziku, gde će muškarci uspeti, a žene neće, možda je to nekada bilo malo tako, ali više nije. Žene su egzotičan adut, pogotovu kada sviraju bubanj ili bas, – instrumente koji se smatraju glomaznim i iziskuju fizičku snagu. To mi je divno. Jelisaveta je moj omiljeni član svih bendova sa kojima sam ikada svirao i ja nju strašno volim. S druge strane, zašto se pored žive i zdrave rep i trep scene, koja je sada popularna, a čiji se tekstovi mogu shvatiti šovinistički, upire prstom u rokenrol, koji je na margini… Vrlo uskoro će doći do momenta u rokenorlu gde zaista neće biti bitno da li si žensko ili muško, ako već nije. Možda njih jeste brojčano manje, ali samo igrom slučaja.

* Da li ti znači nešto simbolika „Milan Mladenović“ – naziv platoa ispred Doma omladine?

Ne znam koliko mi lično znači… voleo sam EKV, generalno, čovek je legendarni muzičar. Međutim, desila se farsa sa konkurskom za nagradu „Milan Mladenović“, gde su mladi bendovi naišli na još jednu vrstu demotivacije, a koja se krije iza njegovog imena. Najveći problem kao i u svakom aspektu u Srbiji, tako na žalost i u alternativnoj muzici, je u tome što su na bitnim pozicijama vrlo nekompetentni ljudi. U ovoj situaciji od tih ljudi očekuješ, s obzirom na biografiju, reči i dela, da budu kompetentni. A nisu.

* Koji su najveći problemi mladih muzičara?

Največi problem mladih muzičara je ta demotivacija, iza svakog mladog benda mora da stoji neki matori menadžer koji će to što oni rade da profura, ili mediji… a to se uglavnom ne dešava.
Mladi bendovi pate od toga što su dobri, ali ne može mnogo ljudi da čuje za njih, jer neko tu subjektivnim ukusom procenjuje, umesto da se upusti u rizik. Ovde se više niko ne upušta u rizik, sem muzičara koji naprave bend i žele da sviraju, misleći da će ih ljudi voleti. I hoće, ali nemaju priliku da ih čuju.

* Da li je prošlo vreme rokenrola?

Ne, već su na nekim bitnim pozicijama, pa tako i u rokenrolu, ljudi koji ne znaju šta da rade sa je*enim žanrom. Kao na Filozofskom ili drugim državnim fakultetima… Te ljude je pregazio zub vremena, ali su matori i nabeđeni i drže ih te pozicije, pa ne žele nekom mladom da daju šansu. Čast izuzecima naravno, ali ta smena generacija je ono što priželjkujemo. Kao što će se cela sistemska struktura, vezano za koronu, izmeniti, jer ova „pre-koronarna“ struktura nije funkcionisala, vide se sve rupe. Nadam se da će i u našem malom alternativnom rok sistemu doći do promene.

* Kako komentarišeš pomoć nadležnih muzičarima, tokom korone?

Sokoj nam je izašao u susret koliko je mogao, smatram da su još neke institucije trebale da izađu, ali jasno je šta se dešava kada je kultura srozana na skoro nepostojeći nivo. Tako je lakše manipulisati. Mnogo je više institucija trebalo da pomogne i nije da nema volje, nego se krade svuda gde može da se krade. To je lopovluk, pa ako u kulturi može da se krade, krašće se… a tu isprašataju i ljudi koje potkradaju..

* Indirektno, tu isprašta i publika?

Naravno, i ja sam fan mnogih bendova. Kada se desila korona nijedan od njih nisam čuo uživo, potpuno kretenska godina po pitanju muzike.

* Kako generalno ocenjuješ stanje u kulturi?

Sada se već dokazalo da kultura nije besplatna i da se potkusurivanje neće tolerisati, kao ni cenkanje. Jer ako muzičari ne dobijaju pare, ko što nisu dobijali prethodnih dana od svirki i koncerata, neće biti ni bendova. Da li želimo budućnost gde neće biti muzike. Desiće se to da će ova generacija mrzeti to što radi, sledeća će doći sa „nekim tamo“ bendovima, a ona tamo neće moći da priušti da kupi gitaru… Ljudi moraju da shvate da je biti muzičar zapravo posao koji se plaća, ništa se ne radi za džabe. Nema toga „ovo je vama u promotivne svrhe“, jer je to klasičan kapitalistitički način razmišljanja, sve je u nekakvim „benefitima“. Ljudi u korporativnom svetu su nužno loši, čast izuzecima, i uvek je kapitalizam glavni problem. Od svih radnika u muzičkoj industriji, muzičari su oni koji najmanje zarađuju. Kada se otkazuju koncerti i festivali, vezano za ovaj period, prvo otpadnu mladi bendovi. Sad, mi bez nekih festivala i možemo, čim se desi neki prosperitet, mnogi festivali neće moći bez nas.

* Viđen si na protestima posle kojih je država odustala od uvođenja policijskog časa, podeli svoje utiske?

Taj protest se desio vrlo spontano, ali kada pogledamo unazad, videlo se na šta će sve da se svede. Nema tu revolucije. Naivna omladina, kao i ja, ulazi nosem da bi se obračunala sa policijom i poslala neku poruka. U kontekstu revolta, to je nešto što treba da se dešava svaki put kada poskupi gorivo.. Prava revolucija se nije mogla dogoditi zato što kod vladajućih koalicija dvadeset i prvog veka vlada anti – ideologija i ideoliga profita, a mi se ne možemo tući ideologijom pritiv anti-ideologije, to je nešto potpuno nakaradno… Međutim, ako mene pitaš, zna se koje je boje budućnost.

Nikad sa desničarima

Nedić povodom protesta primećuje i to da je mnogo teorija zavera postojalo, za liberale, levičare, desnicu… poput nemogućnosti razaznavanja da li su protesti bili namešteni, da li su desničari i fašisti njihovi ili ne…

– Na kraju je jedino bitno, što se mene tiče, ne sme se preći preko nekih principa. Neću nikada više šetati sa desničarima, sa fašistima, sa bilo kakvim desno partijskim kadrom. Tu su se zeznuli mnogi nazovi „obični“ ljudi. Ispada – narod se pobunio, međutim, tu se infiltrirala neka fašistička falanga koja se sad rađa. Da li mi želimo da to stvarno bude alternativa, – naravno da ne. Zamisao je interesantna da se napravi super-grupa svih političkih opcija, a opet se dokazalo da je liberalni kadar samo na papiru protiv fašista. Nikada nisu stali na stranu levice, nikada na stranu pravih stvari, uvek kao protiv fašista, protiv mržnje, protiv ovog protiv onog.. a ovamo ruku pod ruku sa četnicima šetaju, svaki put kad je njihov klasni status ugrožen. Želimo da skinemo sa vlasti čoveka, tačnije partiju, koja je loša, ali postoje i mnogo gore stvari koje mogu da nas sačekaju. Dok se ne pojavi prava levičarska alternativa, mi nemamo tu šta da tražimo – konstatuje muzičar.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.