Nenadu Džoniju Rackoviću uručeno priznanje „Trepetalo iz Trogira“

To je bila ne samo želja sina nego i zapovest Rackovićeve „druge majke“, kako za sebe sama voli da kaže pozorišna rediteljka Zorica Jevremović.

U Centru za medije „Ranko Munitić“ bilo je mnogo sveta iz kulturnog i umetničkog života grada, a formalni deo uručenja otpočeo je istoričar umetnosti Miroslav Karić, jedan od članova ovogodišnjeg žirija. On je podsetio da se ovo priznanje tradicionalno dodeljuje na dan rođendana prerano preminulog Ranka Munitića, scenariste, teoretičara, filmskog kritičara.

Puriša Đorđević, Dušan Makavejev, Lordan Zafranović… samo su neki od prethodnih laureata ove multimedijalne nagrade, a odluku o ovogodišnjem dobitniku doneo je regionalni žiri u sastavu: Miroslav Karić (Beograd), Jasmina Gavrankapetanović (Sarajevo), Mileta Prodanović (Beograd), Veljko Krulčić (Zagreb) i Zorica Jevremović Munitić (Beograd).

Oni su ocenili da je Nenad Džoni Racković „najintrigantniji i najpoetičniji multimedijalni umetnik regiona – pisac, performer, slikar, glumac, da je kod njega sve telo, obavezujuće ‘nešto’ što se stvara iz ‘ničeg’.

Pošto se zahvalio na Nagradi, Racković se obratio svima rečima da ih neće daviti nikakvim „performansima, transformersima niti velikim umetničkim mislima“.

– Hoću samo da kažem da pamtim vreme kada bi me majka postavljala pred televizor da gledam svoju omiljenu emisiju „Tri, dva, jedan – kreni“. Ta emisija o filmu je trajala izuzetno dugo i u njoj su nastupali Ivan Hetrih, Ranko Munitić i doktor Ante Peterlić. Jedna od mojih najvećih želja kad porastem bila je da nosim od te tanke kožne sakoe, takve cipele. Kad sam to rekao baki, koja bi me stalno pitala šta će od tebe biti, prenerazila se i kazala mi: „Ti? Ti, prljavštino, pa, pogledaj kako je taj čovek uredan, kako drži do sebe i kakve je on sve škole verovatno završio da bi tako pametno pričao o filmu“ – ispričao je Racković.

On je dodao da se seća Ranka Munitića i kad je imao dugu kosu, kada ga je viđao u vreme dok je „visio kod mama Zorke u Pivari“.

– Hoću da kažem, ja sam dao život da bih ga skroz proživeo kao umetnik. Kakav god to bio život i šta god to bila umetnost, ispunio sam svoju istorijsku misiju. Vozio sam značenje svog rada mimo, ne samo glavnih kulturnih tokova, nego mimo kulture uopšte dokazujući da kultura i umetnost u svojoj suštini nemaju ništa zajedničko. Sećam se i Rankovih priča prevashodno o filmu, DŽonu Fordu i svih znanja koja sam pokupio od njega o umetnosti i životu, a jedno od njih jeste da je Ranko zarađivao za život od honorara. Ja sam otišao i korak dalje, dokazujući da mi ne trebaju ni honorari- konstatovao je Racković.

On je istakao da „sloboda nije bila cilj već život po sopstvenoj volji i unutrašnja potreba – uvek izaći iz melanholije i otploviti u bolje događaje“.

Na dodeli Nagrade „Trepetalo iz Trogira“ viđeni su v. d. direktora Narodnog pozorišta u Beogradu Ivana Vujić, univerzitetska profesorka Milena Dragićević Šešić, pisac Dragan Velikić i mnogi drugi.

Jevanđelje jedne psihoze

Ovog leta Laguna će objaviti knjigu Nenada Rackovića pod naslovom „Biblija“. Pogovor za knjigu je napisao teoretičar umetnosti Miško Šuvaković. „Za moj 51. rođendan doktor Šuvaković je napisao 51 dijagramsku rečenicu i tezu o Nenadu DŽoniju Rackoviću. Biblija je u stvari rekvijem za psihoanalizu, jevanđelje jedne psihoze i sastavljena je od mog dvoipogodišnjeg rada na rukopisu sa psihijatrom kod koga sam bio na tretmanu. Psihijatar je radio transkripte seansi koje sam ja literarno obradio. Laguna je prihvatila da objavi tu knjigu kao jednu eksperimentalnu književnu tvorevinu, koja se bavi problemom ideologije naše imaginarne predstave o tome da li smo svi jednaki pred Bogom i da li ima smisla živeti. Lekarska ordinacija danas u savremenom svetu se pretvorila u poslednju odaju hrišćanstva – izjavio je za Danas Nenad Racković.