Reditelj filma „Kristina“ za Danas: "Kad nas je pozvala kod nje u kuću tu je nastao preokret" 1Foto: Promo film "Kristina"

– Mi smo i za fotografiju filma kao inspiraciju imali francuski impresionizam. I francuski impresionisti su seksualne radnice tretirali kao objekat umetnosti, i tu impresiju prenosili na platno. Na taj način smo i mi tretirali našu glavnu junakinju – kaže u razgovoru za Danas Nikola Spasić reditelj filma „Kristina“ koji će beogradskoj publici premijerno biti predstavljen danas na 28. Festivalu autorskog filma u okviru programa Hrabri Balkan.

Film „Kristina“ zasnovan je na stvarnoj ličnosti Kristini koja u filmu glumi samu sebe. Kristina je transrodna seks radnica koja živi sa mačkom, sakuplja antikvitete i prolazi kroz sesije regresije bez hipnoze. Posle jedne seanse, slučajno upoznaje Marka i u tom trenutku se rađa platonska ljubav između ovo dvoje ljudi čiji slučajni susreti tek predstoje.

Nikola Spasić je za ovo ostvarenje osvojio nagradu za najboljeg reditelja na 19. Festivalu evropskog filma u Sevilji za prvi ili drugi film, kao i Gran pri na 33. Međunarodnom filmskom festivalu u Marseju – FIDMarseille u kategoriji Prvi film (First Film Award).

U intervjuu za Danas govori o tome šta ga je motivisalo da snimi ovakav film, kako je izgledao proces rada na njemu, koje su bile njegove dileme i sumnje , u čemu je bio odlučan, kako je on doživeo Kristinu….

Šta vas je motivisalo da napravite film o transrodnoj osobi i seksualnoj radnici?

– Ja sam praktično hteo da napravim „doku -fikšn“ film, izabrao sam da se bavim tom temom za doktorat kad sam ga upisivao pre šest godina. Sa prethodnim filmom sam dosta putovao po Evropi, gledao filmove i zainteresovao se za neke razne teme o kojima ranije nisam ništa znao, između ostalog i o transrodnosti ali se ovim pitanjem nisam previše bavio sve dok sa scenaristkinjom Milankom Gvoić sa kojom sarađujem već deset godina i o tome nisam razgovarao. Ona je znala da želim da se bavim dokufikcijom kao i da mi je bitno da za priču nađem snažan karakter koji može to da nosi. Poslala mi je onlajn snimak Kristine dok je gostovala u jednoj emisiji na televiziji. Kad sam ga poslušao i pogledao bilo mi je sve veoma interesantno. Odlučili smo da potražimo Kristinu. Ukucao sam njeno ime u Gugl, pojavio se njen sajt, poslali smo joj mejl i ona je posle pet minuta odgovorila da je zaintersovana da se nađe sa nama. I tu smo praktično počeli da se upoznajemo a već kad sam je prvi put video shvatio sam da ona razbija stereotipe na koje smo navikli, i kao pojava i po tome šta priča i po tome na koji način priča. Takođe, već pri prvom susretu shvatio sam da ima talenta za glumu i da mogu da radim sa njom na razvoju njenih glumačkih veština.

Šta biste vi rekli, koji su to načelni stereotipi u vezi sa transrodnim osobama i seksualnim radnicama, u odnosu na koje junakinja vašeg filma odudara?

– Pre svega da osoba govori o seksualnom radu javno i da nema problem s tim. Uz to, transrodne osobe uvek zamišljamo kao osobe na margini. Moguće da je i medijski oblikovana ta slika da neko ko pripada transrodnoj i LGBT populaciji ne može biti vernik.
I u mom prethodnom filmu „Zašto je Dragan napravio orkestar“ gde sam se bavio samohranim ocem iz romske populacije koji sam brine o svoje troje dece sam rušio stereotipe i o Romima i o samohranim roditeljima. O njima ni sam nisam dovoljno znao dok nisam upoznao Dragana. Tako mi je bilo i kad sam upoznao Kristinu. Nisam pretpostavljao da ću sresti jednu urednu osobu s tako organizovanim životom i koja je pri svemu tome i vernica.

Kako su izgledali ti susreti?

– Uvek smo dolazili sa spremljenim pitanjima koja su išla jako široko i koja su se ticala događaja vezanih za njen život i ličnost, kao i o njenim snovima, strahovima, nadanjima. Potrudili smo se da je upoznamo i da je razumemo. Od početka mi je delovala kao usamljena osoba koja ima veoma bogat unutrašnji svet. Primetio sam da ima aktivnosti kojima se bavi što se vidi i u filmu, da voli da pravi ikebane, da odlazi u crkvu, da je zanima istorija, da sakuplja antikvitete. Napustila je školu kad je imala 15 godina, ali priča nekoliko jezika, mnogo čita, interesuju je različite stvari, ima fascinantnu biblioteku stvarno je koloritna osoba…

Kako ste izabrali glavni motiv priče?

– Nalazili smo se prvo u kafiću a onda nas je pozvala da dođemo kod nje i tu je bio preokret. Kad sam video njenu kuću sa manastirskim vratima na ulazu, unutra ikone na sve strane , ali i neke budističke elemente… Svašta je tu bilo i morao sam da budem jako oprezan kako ću to da slikam, koje elemente ću da tretiram i uzimam a koje neću. Još uvek tada nisam znao da će ta religija da se izdvoji kao glavna ali u jednom trenutku mi se učinilo da tu leži priča i to me je malo i uplašilo.

Zašto vas je to uplašilo?

– Zato što nikad ništa slično nisam video. Staviti te dve stvari jednu nasuprot drugoj uopšte nije bio kalkulantski momenat već za mene nešto veoma simbolički jako. Istovremeno me je i plašilo kome će to uopšte trebati i na taj način jer je naše društvo polarizovano na te dve struje tradicionalnu i liberalnu koje su međusobno sukobljene . Do poslednjeg trenutka nisam bio siguran kako će to ljudi prihvatiti, da li će me levičari zbog ove priče doživeti previše desnim a desničari previše levim ali sam se trudio da se držim sredine između dva filmska roda, kao što sam se i u političkom smislu trudio da držim neki centar.

Reditelj filma „Kristina“ za Danas: "Kad nas je pozvala kod nje u kuću tu je nastao preokret" 2
Foto: Promo FAF

Nisam doživela vaš film kao sračunat projekat, nego kao emotivan film ali pretpostavljam da vam je jasno da mnoga ostvarenja koja imaju ovakve i slične teme nose u sebi izraziti, ponekad previše bučan aktivizam…

– Ja nisam mogao da napravim kalkulantski film jer mi to ne bi dala savest. Uvek bih imao problem da sam svoj film napravio na kalkulantski način. Trudio sam se da u njemu nađem neki ključ s kojim ću biti spokojan, da napravim film na koji ću biti ponosan.

Rad u ovakvim hibridnim žanrovima pretpostavlja delikatan odnos sa ljudima koje portretišete u svojim filmovima.

– I za moje ranije filmovime su mi govorili da se u njima vidi da sam blizak sa ljudima, da imaju u mene poverenja i da su mi otvorili svoj svet. Mislim da se to desilo i u filmu Kristina. Lako komuniciram sa različitim ljudima. Možda to ima veze što dolazim iz male sredine i što sam kasnije mnogo putovao, sretao ljude iz različitih kultura , različitih zanimanja, interesovanja…Mislim da mi je ta širina pomogla da pristupim ljudima s lakoćom, a možda to prosto ne može da se objasni….

Kakve su bile reakcije struke a kave takozvane obične publike na film?

– Struka jako dobro reaguje , kao i većinska publika, jedino što uvek brinem o reakcijama ekstremne desnice i ekstremne levice. Ja mislim da bi se neke stvari u društvu desile kada bi u filmu u prvom planu bio neko o kome nećete razmišljati kao da je to transrodna osoba. Ovo nije aktivistički film na način na koji smo navikli nego umetnički autorski film. On jeste angažovan samim tim što ima transrodnu osobu kao glavnu ličnost ali mi se ne bavimo ovde problemom transrodnosti nego prihvatanjem osoba koje su različite. Kristina je tu više kao simbol osoba koje su drugačije.

Može li se reći da su takve osobe u ovom društvu odbačene?

– Da, u Srbiji svi nekako okreću glavu i izbegavaju te osobe iako su i one deo našeg društva i zaslužuju pažnju kao i svi mi.

Reditelj filma „Kristina“ za Danas: "Kad nas je pozvala kod nje u kuću tu je nastao preokret" 3
Foto. Promo

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.