Noć je bila svetla i hladna, spavao je prevrćući se u krevetu, ustajući na svaka dva sata kao da treba da prokuva vodu, da joj da injekciju, da proveri infuziju, doda lekove ili čaj; umesto toga išao je u kupatilo i vraćao se u krevet nad kojim je pobednički sijao mesec dok su se nove, ogromne zvezde javljale nad horizontom.
Posle ponoći on okrete krevet ka prozoru ne bi li uživao u spektaklu na nebu. Dvoje najmlađe dece još nisu stigli kući i on odluči da ih sačeka budan. Prvo je stigla ćerka, popričao je malo s njom sve dok nije otišla na spavanje, zatim uradi to isto sa srednjoškolcem koji je u međuvremenu stigao. Kada i dečak ode u krevet, Molko odluči da i sam zaspi; ujutru ga probudi zaslepljujuće sunce.
Nije mu, naravno, bila potrebna njihova pomoć. Sasvim se dobro snalazio i sam, bio je siguran u to, ali ga ipak mogu usmeriti na pravu stranu, pružiti mu toplinu, vratiti mu veru u izgubljenu snagu žudnje.
Opravši sudove, pokušao je da ubedi sina i ćerku da mu pomognu oko ručka: „Ako vam se ne sviđa moje kuvanje“, reče im, „da vidimo da li vi možete bolje.“ Deca su, međutim, ignorisala njegov poziv; ćerka se zadrža u dugom telefonskom razgovoru, a sin ode da prčka oko svog bicikla. Kada ćerka završi razgovor, on telefonom pozva drugog sina studenta da im se pridruži. On je isprva pokušao da se izvuče, ali kad je osetio razočaranje u očevom glasu, obeća da će doći. I zaista, stiže oko podneva. Jelo im se dopalo, sedeli su dugo za stolom pričajući o svemu i svačemu, otvoreno. Zatim su se dogovarali za dan otkrivanja majčinog spomenika. Deca su se postupno otvarala kao nikad do tada, sećajući se majke. Čak je i mlađi sin, koji je isprva ćutao, najzad progovorio, pa čak i zaplakao, što im svima beše nekako drago. Ovo je kraj jednog poglavlja u našim životima, pomisli Molko. To mu uli neku novu snagu.
Sve je počelo baš jednog ovakvog popodneva pre sedam godina kada su zajedno otišli kod doktora koji joj je izdao hitan uput za biopsiju. Lekar nije krio sumornu istinu od njih i Molko se priseti kako je, izlazeći iz ordinacije na ugodno topao vazduh koji je samo potcrtavao iznenadan strah koji ih je obuzeo, osetio da je manje uplašen bolešću nego ženinim strahom od nje, možda čak i besom. Pričao je i pričao dok je ona ćutke išla pored njega; trudio se da bude logičan, da istakne sve mogućnosti lečenja, da nađe utehu u doktorovim rečima, svaku od njih je raščlanjivao kao da su iz Biblije. Sve vreme, obamrla i sivog lica, ništa nije govorila. Tek na ulazu u zgradu kada je zastao da iz poštanskog sandučeta izvuče koverte, pogledala ga je ljutito i prekinula ćutanje: „Ne zaboravi jedno: šta god se bude dešavalo, želim da umrem u kući, nigde drugde.“ Osmehnu joj se a žmarci mu pođoše niz leđa; znao je da je ovo tek početak njene paljbe reči. „Ne smeš uopšte da razmišljaš o smrti!“ pobuni se. „Ne, obećaj mi“, prekinu ga ozbiljna, sa očajničkim izrazom na licu: „Obećaj mi da ćeš to da učiniš po bilo koju cenu jer ne želim da umrem negde drugde.“ „Obećavam, naravno, učiniću to. Što si uopšte i pomislila…“ Ovo obećanje je morao da ponavlja hiljadama puta sve do trenutka njene smrti. Ona se pope uz stepenice i sačeka da joj otključa vrata. U kući je bilo mračno. Sve troje dece tada je još bilo u osnovnoj školi. Tiho i sa za njih čudnim mirom sedeli su i radili domaće zadatke. Nisu još ništa znali, ali su već slutili sve.
Prevod: Dušica Stojanović Čvorić
Autor je jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih pisaca. NJegov roman Pet godišnjih doba nedavno je objavljen u izdanju Arhipelaga.
_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
