Foto: Tijana Ivanović

To je Ustanova kulture „Vuk Stefanović Karadžić“. Zvuči ohrabrujuće u trenutku kad pred naletom estrade teško odolevaju mnoge pozorišne scene i kulturne rubrike medija koji sebe doživljavaju kao srpsku društvenu elitu. Pogotovo u zemlji koja zvanično ima samo tri operske kuće – dve državne i jednu privatnu i ne baš izgrađenu opersku tradiciju, iako Beogradska opera ove godine slavi stoti rođendan. Stvar je utoliko zanimljivija što je prestonica za pola godine dobila čak dve nove operske sale – Kombank dvoranu prošlog leta i sad scenu kod „Vuka.

Ćuti se o: Zvuči dobro, ali ono što je tu zanimljivo jeste da se na novim scenama igra izmenjena i dorađena ista predstava – Mocartov „Don Đovani“, iza koje stoje strani producenti i u kojoj mahom gostuju mlađani kineski umetnici. Tome treba dodati da se ova Mocartova opera pred beogradsku publiku vratila pre godinu i po kao prva zajednička produkcija Opere Narodnog pozorišta u Beogradu i Opere i Teatra Madlenianum, čiji se neki od pevača pojavljuju i na novim scenama. Mocart jeste popularan, operski umetnici tvrde da je njegova muzika „eliksir“ za glasne žice, „Don Đovani“ ume da bude urnebesno zabavan, ali gde je tu iskrena briga za negovanje sopstvenog repertoara, mladih operskih pevača i publike.

Povezani tekstovi