Zavod za proučavanje kulturnog razvitka je u saradnji sa Domom omladine Beograda i Muzejom žrtava genocida 27. septembra organizovao javni panel Kultura i nacionalna trauma u sali Amerikana Doma omladine. Iako je poziv bilo eksplicitno upućen publici: „dođi – učestvuj – uključi se – suoči se“, javni panel nije, kako će se ispostaviti, značio i priliku da posetioci svojim pitanjima i komentarima učestvuju u ovoj nesumnjivo važnoj raspravi.
Takođe, kultura kao glavna tema ostala je na marginama po ko zna koji put ponovljenog i za debatu zatvorenog govora o srpskim stradanjima – što je najvažnije, govora prebliskog argumentima teorije zavere i najvulgarnijem populizmu.
Sam prostor bio je organizovan kao pozorišna scenografija, sugerišući publici (ideološki?) okvir u kome će se razgovor odigravati.
Najavljen kao panel, događaj u Domu omladine zapravo je bio osmišljen kao već pripremljeni i inscenirani ambijent retraumatizacije publike, koja je bila smeštena u neku vrstu ceremonijalno postavljenog polukruga, naspram video-bima sa kojeg su neprekidno projektovane slike nacionalnog stradanja, i među pravilno raspoređenim artefaktima nacionalne traume: praznim ramovima, pletivima i vretenima, crnim platnima.
Ostaje pitanje šta su tačno ovi predmeti reprezentovali; sigurno je da su upućivali na neki gubitak i oplakivanje tog gubitka, kao, reklo bi se, konstitutivnog u razumevanju srpske nacionalne kulture.
Tako smo – umesto razgovora i debate – učestvovali u još jednom izvođenju traume, ritualu kroz koji se ona obnavlja i uspostavlja kao ključna matrica nacionalne kulture i nacionalne kulturne politike.
Smestivši se tako unutar prostora koji je zapravo ukazivao na bezizlaznost i razumevanje kulture kao teskobe, mogli smo pratiti pojedinačna, manje-više saglasna stanovišta govornika i govornica koji su predano, a često i na način koji je mogao izazvati samo nelagodu kod slušalaca – uživajući – iznosili svoja stanovišta o nacionalnoj traumi.
Ta trauma je po pravilu kodirana srednjovekovnim iskustvom Kosovskog boja, gubitka (teritorija) i stradanja u Prvom i Drugom svetskom ratu.
Ne samo da su iskustva stradanja i poraza bila istaknuta kao jedina relevantna, već su – sa iznenađujućim entuzijazmom – bila operacionalizovana kao centralni činioci srpskog identitetskog narativa, pa samim tim i kulture definisane kroz kategorije nacionalnog identiteta.
Ovog teksta ne bi ni bilo da je javni panel, po prirodi stvari, završen barem delimično otvoreno: ne samo dopuštanjem, već i pozivom na razgovor i podsticanjem publike da postavlja pitanja, imajući u vidu važnost ove teme.
S obzirom na to da je, nažalost, sve od navedenog izostalo, ne treba da propustimo priliku da javno ne zapitamo:
– Da li je govor o traumi moguć bez ikakvog jasnog, stručnog i teorijski utemeljenog predstavljanja koncepta i prirode traume?
– Da li se Jasenovac ili bilo čije tragično iskustvo meri brojem žrtava, ili ovakvi događaji ipak zahtevaju kompleksne, metodične i, mora se potcrtati, etične istoriografske i kulturne prakse koje su, kao što je opštepoznato, i prisutne od kraja Drugog svetskog rata, a prećutkuju se radi pukog licitiranja brojem žrtava?
– Ako je književnost polje u kome se na umetnički, politički, pa i terapeutski način može baviti traumom, da li je zaista primereno izreći stanovište prema kojem se u periodu od 1945. do 1990. godine nije desilo ništa što bi bilo upisano u književnom pamćenju ili što bi definisalo (nacionalnu) kulturu?
– Da li se kulturni i nacionalni identiteti grade samo na traumi, ili postoje i neka druga mesta sećanja iz kojih bi naše pamćenje i samorazumevanje dobili univerzalniji, humanistički, na životu, a ne isključivo na stradanju zajednice utemeljen karakter?
– Zašto, kako, zbog koga i za koga mit ostaje kao preovlađujuća struktura govora o nacionalnoj kulturi i pamćenju, nauštrb istoriografskih i, zapravo, dobro poznatih činjenica koje upućuju i na zločine i uništenje koje su sveti oci zločina počinili u ime srpskog naroda?
– Koliko vekova se u prošlost treba vratiti da bi se izbegao govor o Srebrenici?
U želji da po svaku cenu izbegnu javnu i glasnu reč o zločinima počinjenim u ime nacije, učesnici tribine su kompilacijom i remiksom svetonazora koji zapravo oblikuju srpsku kulturu kao traumu propustili mogućnost da predoče jedan drugačiji koncept kulture.
Zašto trajektorija srpske kulture ne bi – umesto gorepomenutih događaja – podrazumevala, uzmemo li samo jedan mogući izbor: slobodarske tradicije i vojne uspehe, antifašizam, prosvetiteljstvo, avangardne ali i narodne umetničke prakse, od usmene epike do tradicionalnog pevanja koje se i danas izvodi?
Srpska kultura i književnost nisu ćutale i ne ćute o traumatičnim mestima nacionalne istorije, već pozivaju na preispitivanje uloge žrtve, kao i uloge zločinca (ali i uloge bystander-a – pasivnog posmatrača – ili heroja, i mnogih drugih).
Andrić, Ćopić, Kiš, Šalgo, Aćin, Albahari, Ilić – evo samo jednog mogućeg spiska književnika i književnica koji iskrsavaju kada pomislimo na književnu obradu teme – a i nebrojeni drugi, da li namerno ili slučajno prećutani, drže vrata nacionalnog samorazumevanja širom otvorenim.
Nema te javne tribine koja može ućutkati i zabraniti glasno suprotstavljanje ovako dobro organizovanim ali anahronim i neutemeljenim pokušajima institucionalizovanja „istine“ o srpskoj istoriji i kulturi.
Možda su se vreme i prilike ujedinili u korist prevazilaženja revizionizama upregnutih u beskonačno obnavljanje traume kao, valjda, ključnog elementa u osmišljavanju i razumevanju nacionalne kulture.
Za kraj, pozivamo ovu i srodne institucije koje finansira država da u duhu dobrog dijaloga razmotre uključivanje radnika i radnica u kulturi koji/e ne dele iznete svetonazore u ovakve panele, jer je to jedan od mogućih načina da srpska kultura bude dinamičan, sadržajan i otvoren prostor koji ima budućnost.
Autorke su radnice u kulturi
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
