Ponovo je škljocnuo lift.
U otvoru za vrata Ninka je videla novu posetiteljku i poletela joj je u susret, navlačeći crni kimono.
Malena tetka retke debljine, koja je brižno stavila između nogu krcatu domaću torbu, dahćući se smeštala u nisku fotelju.
Bila je rumena, oznojena i činilo se da su joj obrazi odražavali sjaj samovara.
– Marja Ignjatijevna! Čekam vas već treći dan!
Starica je sela na sam kraj sedišta, raširivši ružičaste noge u papučama koje na ovom kontinentu nisu bile uobičajene.
– A ja vas, Ninočka, ne zaboravljam. Sve vreme radim sa Alikom. Juče sam ga držala od šest sati uveče… – Prinela je Ninkinom licu trouglaste prste s distrofičnim zelenkastim noktima. – Veruješ, to je toliki napor, meni samoj je pritisak skočio, jedva hodam… Još i ova prokleta žega… Evo, donela sam poslednje…
Izvadila je iz platnene torbe tri tamne flaše s gustom tečnošću.
– Evo, novu sam napravila za trljanje i disanje. A ova je za noge. Namočiš krpu i staviš na stopala, a odozgo najlonsku kesicu i zavežeš. Na dva sata. Ako se koža oguli, ništa strašno. Kad skineš, odmah isperi…
Ninka je molećivo gledala na to strašilo i na njeno lekovito bilje.
Uzela je flaše.
Manju je prislonila uz obraz – bila je prohladna.
Odnela ju je u spavaću sobu.
Spustila je roletne i stavila flaše na usku prozorsku dasku.
Tamo je već stajala čitava gomila.
A Marta Ignjatijevna se prihvatila čajnika.
Ona je bila jedina koja je mogla da pije čaj na takvoj vrućini, i to ne američki, ledeni, nego ruski, vreo, sa šećerom i slatkim.
Dok je Nina, tresući dugom kosom s koje kao da je spala pozlata i pojavilo se istinsko srebro, stavljala obloge na Alikove noge i pokrivala ga pseudoškotskim pokrivačem nepostojećeg klana, Marja Ignjatijevna je razgovarala s Fimom:
– Jefime Isakiču! Fimočka! Kakvi rezultati! Već na zemlju miriše… I ovako je sve u Božjim rukama, to vam tvrdim. Ja sam se toga nagledala. Evo, odlazi, sasvim odlazi, ali ga ne pušta. U travi je nekakva snaga! Probija kamen. Vrhove… Ja vrhove uzimam i od korena uzimam vrh… Neki put se dešava da se sasvim nagne do zemlje, a kad pogledaš – diže se. Treba verovati u Boga, Fima. Bez Boga ni trava ne raste!
– To je tačno – lako se složi Fima i protrlja levi obraz prekriven levkastim tragovima mladalačkih hormonalnih bitaka.
Za pozitivnu fototaksiju biljaka o kojoj je nerazumljivo i tajanstveno pričala debeljuca s mekim licem kao od krpe, znao je iz predmeta botanike za peti razred, ali pošto je ipak bio specijalista, znao je i da vražja Alikova bolest neće nestati: poslednji mišić koji je radio, dijafragmalni, već otkazuje i u najbliže vreme nastupiće smrt gušenjem.
Problem koji se javljao u takvim slučajevima – kada isključiti aparat – Alik je blagovremeno rešio: otišao je iz bolnice pre samog kraja i na taj način odustao od jadnog dodatka veštačkog života.
Fimu je sada morila misao da će upravo on morati da u datom trenutku da Aliku narkotik koji će ga osloboditi muka gušenja i svojim pobočnim delovanjem – pritiskom na disajne organe – ubiti…
Ali nije se tu ništa moglo – poslati Alika u bolnicu kolima „Hitne pomoći“, kao što su dvaput učinili, sada jedva da bi bilo moguće.
A ponovo tražiti lažni dokument naporno je i opasno…
Ona je malo razumevala ovdašnji život.
Doputovala je pre godinu dana iz Belorusije, na poziv bolesne rođake, ali dok je sređivala dokumenta, dok je stigla ovamo, više nije imala koga da leči.
Tako je uzalud i prešla okean sa svojom čudotvornom snagom i prokrijumčarenom travom.
Ali ne sasvim uzalud jer su se i ovde našli ljubitelji njene veštine, pa se bez dozvole prihvatila protivzakonite delatnosti, ne plašeći se bilo kakvih neugodnosti.
Prevod sa ruskog: Neda Nikolić Bobić
Autorka je velika ruska književnica, jedna od najvažnijih autorki savremene svetske književnosti, čiji je roman „Vesela sahrana“ upravo objavljen u izdanju Arhipelaga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
