JANI VIRKfoto Stanislav Milojkovic

Jani Virk trenutno spada u najinteresantnije slovenačke intelektualce. Bio je gost upravo završenog 11. festivala evropske književnosti. Beogradskoj publici predstavio je svoj roman “Ljubav u vazduhu” koji je objavio Arhipelag.

Junak romana „Ljubav u vazduhu“ je sredovečan muškarac kome se neočekivano raspao brak.

On ostaje sa ćerkom i pokušava da osmisli život koji mu se srušio na glavu.

Posvećen ćerki, razapet između obaveza u školi u kojoj radi i muzičke karijere s bendom s kojim nastupa po klubovima, između Slovenije u kojoj živi i Meksika u koji mašta da ode, između propalog braka i novih ljubavi u koje s vremena na vreme uplovljava, Virkov junak traga za ljubavlju koja mu izmiče i za razumevanjem koje pokušava da dobije od drugih i da pruži drugima.

„Ljubav u vazduhu“ je uzbudljiv roman o ljubavi i kazni, o strasti i praznini, o muzici i iskustvu srednjeg doba.

Junak romana Blaž, ljubitelj Santane i Markesa, usamljeni čovek u potrazi za ljubavlju, nije samo junak našeg doba već je i junak naše svakodnevice.

Njegovi pokušaji da ostvari ljubav, krećući se od jedne do druge veze, što ga na kraju dovodi do meksičke tekile, pokazuju se kao nešto neizvesno i neuhvatljivo, poput ljubavi u vazduhu.

Virk je vrhunski pripovedač koji u malim događajima u svakodnevici oblikuje složene, zanimljive i podsticajne priče iz savremenog života.

U „Ljubavi u vazduhu“ ispričana je jedna takva vrtložna priča puna preokreta i podsticajnih pitanja.

Vaš roman “LJubav u vazduhu” na drugačiji način pristupa odnosima među polovima, redefiniše li njihove arhetipske moduse?

– Na neki način da. Poigrava se arhetipovima, ali na savremeni način. Zapitao sam se da glavni junak možda ne zauzima previše mačističku poziciju koja se svodi na to da je ‘muškarac lovac koji traži ženu zato da je ulovi i prigrabi za sebe’, da zadovolji svoju potrebu za erotikom, svoj ego. Međutim, mislim da se moj junak razlikuje od arhetipskog muškarca, on žudi za toplinom, traži svoj romantični deo bića, u suštini traži deo sebe koji je izgubio. U tome ima nečeg arhetipskog. Traži ženu s kojom je bio i s kojom je stvarao zajednički život. Ipak, čini mi se da u tom traženju on spoznaje da postoje drugačije i mnogo snažnije vrste ljubavi koje nisu povezane s erotikom, pre svega je to ljubav koju gaji prema svojoj ćerki.

Ta ljubav prema ćerki je potpuno različita…

– Sasvim sigurno. Nije to klasičan tip ljubavi – spoj strasti, požude, erotike, laži, prevare. To nije suptilna igra na liniji između ljubavi i neprijateljstva. Ljubav prema ćerki, logično, jeste drugačija i mnogo dublja veza koja je možda bliža onoj pravoj vrsti ljubavi koja se odupire egu koji za svoj deo ljubavi zahteva naplatu i protivuslugu. To je čista ljubav koja samo daje.

Da li je ovaj vaš roman priča o otuđenosti?

– To sigurno jeste. Da li na sreću ili nažalost, ne znam. Ali, junaci mojih romana osećaju izvesnu nelagodnost zbog toga što u sadašnjem svetu ne postoji neka uporišna tačka u kojoj bi se osećali bezbedno i kod kuće.

Da li književnost može da bude to uporište o kome govorite?

– Mislim da je kad govorimo o uporištu možda reč o iluziji. Pravo uporište ne može biti ni vera, ni ideologija. Mislim da je umetnost u suštini najpoštenija od svih tih iluzija. Najljudskija je, prema njoj smo najotvoreniji, istovremeno smo najranjiviji i najmanje zaštićeni. U religiji nas čuva Bog, Buda ili ko već, a u umetnosti rizikujemo. U religiji imamo neku garanciju, iako je iluzija, a u umetnosti ništa nije sigurno.

Koliko smo izgubili sami sebe u trećem milenijumu?

– Čini mi se da smo izgubili sunce koje sija nad nama, pogotovo u vreme ovog rata. Mislim da je mnogo manje nade, da je između tame i svetla, tama trenutno nažalost preovladala.

Zašto smo izgubili nadu?

– Mislim da nismo izgubili nadu, da to ne smemo i ne možemo da uradimo. Metafizičke garancije, naravno, nema, humane, čovečne i optimistične ideje su posustale. Možda zvuči patetično, ali zemlja se globalno zagreva, čovečanstvo stotine milijarde evra i dolara troši na ubijanje. Velesile – Amerika, Evropa, Rusija i Kina, odmeravaju mišiće. Treba brinuti za druge, za budućnost, za prirodu.

Kako vidite ulogu kritički nastrojenog intelektualca?

– Mislim da je značajno manja nego pre. Slavoj Žižek ili Janis Varufakis su retki primeri. Ne bih znao da nabrojim. Italijani, od kad je preminuo Umberto Eko, nemaju ozbiljnije intelektualce. Naravno, ne sme se zaboraviti ni Naomi Klajn.

Lična karta

Jani Virk (LJubljana, 1962), romanopisac, novinar i prevodilac.

Diplomirao je nemački jezik i komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Ljubljani.

Od 1985. do 1991. godine bio je slobodni umetnik, potom je započeo rad u novinarstvu.

Trenutno je glavni urednik kulturnih i umetničkih programa RTV Slovenija.

Jedan je od najznačajnijih savremenih slovenačkih proznih pisaca.

Piše romane, priče, eseje, pesme i scenarije.

Pored jedne knjige pesama i jedne knjige eseja, Jani Virk je objavio i četiri knjige priča i novela: „Skok“ (1987), „Vrata i druge priče“ (1991), „Muškarac nad ponorom“ (1994) i „Pogled na Tiho Brahe“ (1998).

Napisao je sedam romana: „Rahela“ (1989), „Poslednje Sergijevo iskušenje“ (1996), „1895, Potres – hronika neočekivane ljubavi“ (1997), „Smeh iza drvene ograde“ (2001),“Letnji sneg“ (2003), „Aritmija“ (2004) i „Ljubav u vazduhu“ (2009).

Romani Janija Virka prevođeni su na više evropskih jezika.

S nemačkog jezika preveo je, između ostalog, knjige Tomasa Bernharda, Gerharda Rota, Hansa Artmana i Elijasa Kanetija.

U izdanju Arhipelaga, u okviru edicije Sto slovenskih romana, objavljen je Virkov roman „Poslednje Sergijevo iskušenje“ (2010).

Živi u Ljubljani.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.