“Jedan tužan i bolno ranjen dečak”: Poslednje što je Milan rekao je da “treba da ide" 1Foto: Goranka Matic/Zadužbina Milana Mladenovića

Na današnji dan preminuo je Milan Mladenović, a o njemu je u svojoj knjizi, iz čijeg poslednjeg poglavlja prenosimo deo, pisao Aleksandar Žikić.

„Milan je stvarno bio dečak“, rekao mi je Dule Dejanović u razgovoru koji nije bilo lako ni početi ni završiti.

„Jedan tužan i bolno ranjeni dečak. Ali neponovljiva i nezamenljiva ličnost. Ja Milana nisam nikada voleo zato što je bio dobar čovek, ili gitarista, ili talentovan pesnik, ili kreativan umetnik. Niti sam ga voleo zbog bilo kojih njegovih svojstava, ili osobina. Niti što mi je nešto u životu učinio. Voleo sam ga i volim ga samo zato što on jeste. I što je jedini Milan koji je ikada postojao. Sve drugo je poštovanje, divljenje, fascinacija ili nešto slično, ali ako govorimo o ljubavi, to je jedina ljubav koja postoji.“

“Jedan tužan i bolno ranjen dečak”: Poslednje što je Milan rekao je da “treba da ide" 2
Milan Mladenović, knjiga Mesto u mećavi

„Razgovarali smo o muzici, uglavnom i skoro samo o tome“, rekla mi je Margita u takođe najtežem segmentu intervjua, onom u kojem je trebalo doći do kraja priče.

„Trebalo je da primi infuziju i ja sam rekla, okej, primi infuziju, pa ću ja posle da dođem, a on je rekao: Nemoj, dođi odmah, ne znam kako ću posle da budem. Gde meni krene da radi panika, jer, šta to znači nisam siguran, znači da ni u šta više nije siguran, kad je budan nije siguran da je budan… To je bilo dan pre kraja. Nismo ništa pričali o njegovom stanju i samo smo se dogovorili da me, ako se opet oseti tako nesigurnim, odmah zovu. Njegova majka me je zvala sutradan rano ujutru, jer je on počeo da ustaje, hteo je da ide, imao je potrebu da ode i govorio je: hajdemo, hajdemo… Ja sam odmah otišla, jer to ’hajdemo’ se u neku ruku odnosilo i na mene, pošto smo stalno putovali, stalno smo nekuda išli. To je poslednje o čemu je mislio i poslednje što je rekao. Da treba da ide.“

Otišao je 5. novembra 1994.

„Tog dana“, seća se Petar Janjatović, „nazvao sam Rudigera u Berlin i kad sam mu rekao bio je potpuno šokiran. Normalno, čuli smo se i sledećeg dana i rekao mi je da ga je to toliko pogodilo da je sedeo celu noć u svom stanu u Berlinu i slušao ploče EKV, a sledećeg dana se javio nekom od berlinskih radija sa kojima sarađuje i napravio jednočasovnu emisiju posvećenu Milanu i EKV.“

Odlaskom Milana Mladenovića nivo razboritosti, plemenitosti i lepote, koji u ovim krajevima nikada nije bio preterano visok, snižen je za još jedan, neobično veliki i dragocen stepen. Oni koji ne treba da odu, nažalost, suviše često da bi bilo slučajno, odlaze prvi.

„Radi se o tome da treba da živiš to što radiš“, neka Margita završi ovu priču.

„Sa muzikom je to u nekom smislu najlakše, u svakodnevnom smislu je jako teško. Nije bilo otežano time što se dešavalo Milanu i meni, jer počeli smo da radimo u vreme kad sam verovala da će sve biti u redu i da će Milan imati snage da se priča završi na drugi način. U tom smislu smo i razgovarali da… ne možeš svirati iste pesme na isti način, pa smo razmišljali kako bi taj način mogao da se promeni. Jedna varijanta je bila unplugged, nju smo probali, ali se onda pojavilo pitanje kako dalje da snimamo ploče. Ne možemo kao Neko nas posmatra, dakle u zatečenim uslovima, koji odgovaraju tehnologiji od pre dvadeset godina. Dakle, kao, hajde da probamo nov način sviranja, sa mašinama. Tako da sam ja uglavnom pričala o toj novoj tehnologiji, o načinu korišćenja mašina i radovali smo se, na neki način, što će biti moguće to raditi ovde. Milan je već bio pokušao da radi na sličan način sa Subom, s tim što je Suba jako daleko. I tako, krenuli smo sa otvaranjem nekih novih vrata, novih mogućnosti, a sa druge strane, ono što je bilo strašno je da nam život oduzima takve mogućnosti. U ovom slučaju radilo se o najdrastičnijem vidu oduzimanja i napuštanja. Kad bismo ranije pričali o tome šta imamo jedni od drugih, to se uglavnom svodilo… ne na emocije nego na ono što se takođe ne može naplatiti, ne može porediti ni sa čim: čista sreća, radost, kao jedino što kad se deli raste. Jedna od najvažnijih stvari koje naučiš u životu jeste da umireš, a ono što ostaje, uvek je tu. To je muzika koja nije ni moja, ni tvoja, ni Milanova, nego je tu stalno. E sad, koliko ćemo je uspešno čuti i pretvoriti u pesmu, odsvirati i otpevati, o tome se radi i od toga zavisi kakav nam je kvalitet života i taj dah koji nas drži. Ono što meni nedostaje jeste Milan fizički, a u svemu ostalom je tu.“

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.