Svaka istorijska formacija svoje „očiglednosti“ produkuje zahvaljujući mašinama vidljivosti i režimima iskazivosti. Utoliko svaka epoha učini vidljivim i iskazivim sve što je konstitutivno za njenu formaciju, ali da bi se „videlo“, neophodno je ponekad izmestiti tačku gledišta jer ništa nije skriveno, već iz pojedinih uglova naprosto ostaje neopaženo.
Savremena filozofija, kao uostalom i umetnost, suočeni sa problemom kako misliti mnoštvo i sami moraju biti otvoreni za produkciju različitih kvaziobjekata koji ne dolaze nužno iz samo jednog registra.
Ali kao što različite diskurzivne formacije nisu, ili makar ne bi trebalo da budu, isključivo stvar filozofije, tako ni mašine vidljivosti nisu samo stvar umetnosti.
U hibridnoj realnosti XXI veka, mada su nesvodivi jedan na drugog, ovi se registri prepliću i nadopunjuju u traganju za onim što je Paul Kle zvao „Thinking eye“, čime se zapravo od avangarde do danas nastoje izbrisati one granice koje su inherentne kapitalističkoj produkciji dominantne realnosti.
Video-instalacija The Possibility of “We”, autorke Snežana Vesnić, dolazi iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju i upravo potvrđuje da organizatori ovogodišnjeg Oktobarskog salona pokazuju otvorenost bez koje ovakve manifestacije padaju ispod uvidâ koji određuju savremeni trenutak.
Reč je o eksperimentu u kojem dve institucije preispituju vlastitu otvorenost za drugačije registre od onih u kojima se dominantno kreću.
Sam rad uključuje dva video-ekrana i jedan citat koji je namerno teško čitljiv pa je utoliko posetiocu potreban izvestan napor da bi ga pročitao.
Na jednom ekranu saradnici Instituta čitaju svoje tekstove, dok se na drugom vidi prazan prostor u kojem su saradnici Instituta snimani.
U pitanju je sala koja se inače koristi za različite skupove, tačnije prostor predviđen za različite tipove diskursa.
Na prvom ekranu saradnici u prvom delu videa čitaju tj. izvode svoje tekstove sukcesivno, da bi postepeno došlo do potpunog preklapanja, tako da u poslednjem delu prestaje mogućnost praćenja individualnih glasova.
Ova preklapanja i simultanost nastoje se rekonstruisati pratećim titlovima, ali na samom kraju i to postaje neizvodljivo.
Gledalac se suočava sa mnoštvom glasova i gotovo braunovskim kretanjem učesnika.
U haosu umreženog sveta čini se da ova instalacija nastoji da ocrta uslove za mogućnost nekog drugačijeg „Mi“ – onog što poput pozadinskog šuma ocrtava nejasne obrise buduće zajednice.
Ne sasvim jasno definisano, ali neprekidno u nastajanju i rastakanju to „Mi“ je preduslov svake emancipacije, koja se postavlja nasuprot nejednakosti koja dominira unutar savremene istorijske formacije.
„Mi“ stoga nije totalizujući, hegemoni entitet, jer ukoliko se okameni u nekoj arborescentnoj strukturi, više se ne može govoriti o „Mi“, već o nekom od bezbrojnih modusa kontrole čiji je algoritam upisan u funkcionisanju institucija.
„Mi“ je preduslov za nastajanje onog „Ja“ otvorenog za dijalog, „Ja“ koje se uspostavlja na pretpostavkama ransijerovske „jednakosti inteligencija“.
Radi se o gotovo zaboravljenoj moći intelekta da izgovori i sasluša, kako bi iz tkanja takvih intra-akcija nastala podloga za neku buduću zajednicu „jednakih“.
Ovo „Mi“ izmiče bilo kakvim natkodiranjima, ili nastajanju dominantnog diskursa (gospodara označitelja) koji nameće smisao čitavom polju.
Na drugoj strani, uprkos nerazumljivosti to mnoštvo glasova ne pada, ili makar ne želi da padne u kakofoniju, već traga za „kompozicijom“ koja je neodvojiva od različitih diskurzivnih formacija.
Pre svega jer ovo preklapanje glasova kod „Mi“ upućuje na primarno „neko govori“, ono anonimno mrmljanje iz kojeg nastaju mesta za neke buduće subjekte.
Utoliko je pitanje o mogućnosti „Mi“ iz koje bi nastale nove zajednice, danas aktuelnije nego u vremenu ranijih kriza jer ono upućuje na novu tehno-jednakost, onu koja uspostavlja tačke otpora nasuprot savremenoj pretnji puzećeg tehno-feudalizma.
U vremenu kada biopolitički imperijalizam oscilira između nuklearnog armagedona i viška biomoći pitanje o mogućnosti drugačijeg „Mi“ prerasta u radikalno političko pitanje.
To pitanje se više ne artikuliše unutar nekog akademskog ili političkog centra, već probija u preplitanjima umreženog sveta na različite načine, nekada kao umetnički performans, kao teorijski rad ili kao dijalog onih koji se nikada neće sresti.
Baš zato što probija u klasterima različitih mreža ono će prerasti u pitanje o uslovima za mogućnosti neke nove istorijske formacije onih „Mi“ što više ne pristaju na normalizaciju nejednakosti koja se nameće kao politički nesvesno hladnoratovske civilizacije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
